Војислав Коштуница: Дужност, одлука, одговорност

У суботу 11. фебруара, у „Дому омладине“ у Београду, у организацији Фонда „Слободан Јовановић“, одржана је трибина поводом изласка из штампе нове књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“. На трибини су, поред аутора, учествовали и Миле Савић, директор Фонда „Слободан Јовановић“, Синиша Ковачевић, писац и члан Председништва ДСС-а, и професор књижевности Мило Ломпар.

Већ у наслову књиге Војислава Коштунице „Зашто Србија а не Европска унија“ изнет је јасан и недвосмислен политички став да је данас за Србију питање свих питања она сама, тј. питање како би Србија требало и може пред самом собом да оправда разлог и циљ свог постојања. Дакле, Војислав Коштуница се не пита – да ли Србија или Европска унија, него – зашто Србија, а не Европска унија? У овом сугестивном питању садржан је, у ствари, и одговор: критеријум или мера свих односа које Србија успоставља и на унутрашњем и на спољнополитичком плану требало би да буду њени државни и национални интереси.
Овакав однос према сопственој држави, у свакој озбиљној земљи која држи до свог достојанства и има самопоштовања, већ би се претпостављао и подразумевао сам по себи. Јер, нема ништа природније од тога да једна држава изнад свега држи до свог државног и националног интереса и достојанства. Међутим, овде није тако. И само реафирмисање потребе за државном самосталношћу и одбраном државног суверенитета и интегритета, као што то ради Коштуница, проглашава се за политички радикализам, чак екстремизам. Зашто?

ПОСТМОДЕРНИ СИСТЕМ ДРЖАВА
Да бисмо нашли одговор на то питање, потребно је сагледати политичку, културну и историјску ситуацију у којој се јавља ова књига, јер је управо настала као одговор на тај замршени и често намерно замућени контекст. Контекст у којем је књига настала није чак ни на први поглед једнозначан и јасан. Књига се појављује у време када се у Србији спремају избори, када се економска, политичка, државна, друштвена, културна и свака друга криза незадрживо продубљује, када се уместо идеје слободне јавности беспризорно намеће неограничена медијска манипулација јавношћу, када индоктринација тзв. „евроатлантским вредностима“ дозвољава слободу само својим истомишљеницима, када се демократија своди на идеолошко клонирање, а заштита националних и државних интереса проглашава политички и морално неподобним, када се поводом класичне агресије на сопствену земљу, противно свим нормама међународног права, налази оправдање за агресора, а само име агресије забрањује у јавном говору, када омаловажавање уставног поретка сопствене земље постаје политичка мода и скоро императив политичког деловања чак и саме власти – а патриотизам политичка погрда, када се одрицање од државног суверенитета и територијалног интегритета, прихватање даљег растакања земље и пристајање на њен колонијални статус промовишу као спасилачки пројект без алтернативе, када се без имало задршке и зрна сумње хрли у заједницу земаља која ни сама са собом не зна шта ће, и то заједницу која не само да недвосмислено показује да Србију не сматра достојним саговорником, него и практично учествује у њеном територијалном растакању. Због свега тога и само настојање да се држава сачува и одбрани, макар и оправданим средствима универзалних принципа међународног права, заиста представља отпор политичкој самовољи и ароганцији. Најбољи начин да се енергија отпора угаси јесте његова сатанизација.
Са потпуном свешћу о сложености овог контекста, али и са непоколебљивим уверењем да принципијелна борба за заштиту и остварење државних и националних интереса представља суштинску политичку дужност, Коштуница трага за заједничким имениоцем који повезује овај контекст, али и за одговором на питање која је то политичка идеја што у таквој констелацији унутрашњих и спољнополитичких односа највише одговара Србији. Глобални контекст, у којем би Србија требало да нађе своје место у складу са својим интересима, Коштуница одређује као „постмодерни систем држава“, а основна политичка идеја која омогућава остварење националног интереса у том контексту представља идеја политичке (подразумева се и војне) неутралности. Будући да овом проблему приступа не само као политички теоретичар, него и као један од кључних учесника и креатора политичких процеса у новијој историји Србије, одговори које нуди у књизи имају не само теоријску уверљивост него и посебну политичку тежину.
Савремени „постмодерни систем држава“, каже Коштуница, настаје са падом комунизма и успостављањем једнополарног света са доминацијом САД-а, не само као водеће светске силе, него као једине надсиле. Стварањем парадржавних тела у другим земљама и контролом међународних организација, посредством неформалних центара моћи и одлучивања, политичком корупцијом, медијском манипулацијом, политичким, економским и безбедносним дестабилизовањем држава, мешањем моћних земаља у унутрашње послове слабијих преко злоупотребе идеологије људских права и квазиморалним оправдавањем агресивних војних интервенција, спроводи се „постмодерна“ политичка идеологија која има за циљ успостављање евроатлантске глобалне моћи под контролом САД-а. Све смо то искусили на сопственој кожи.
Кључна последица примене те идеологије састоји се у томе што се умањује важност државног суверенитета и облика демократије који су у њој настали. Коштуница указује да изразит пример постмодерне политичке творевине представља Европска унија. Полазећи од тога, како каже он, „да је модерна демократија утемељена и везана за појам националне државе, њен суверенитет, за њене грађане“, одбацивањем појма модерне државе, на којем још увек почива и важеће међународно право, неминовно се руше важећи међународноправни поредак суверених држава и темељи истинске демократије и њених институција у тим државама. Уместо суверених држава и суштинске демократије пропагира се успостављање колаборационистичких квазиелита на челу несуверених земаља, а демократија замењује симулацијом политичке коректности, тј. подобности.
Са становишта класичне модерне националне државе и појма демократије који је рођен у њеном окриљу, не постоји суштинска разлика између некадашње идеолошке матрице „комунистичког интернационализма“ и матрице такозваног „либералног космополитизма“ – у оба случаја угрожени су демократија и слобода појединца, као и самосталност међународно признатих држава. Због тога и не чуди блискост и заједничка револуционарна склоност бивших комуниста и садашњих евроатлантиста – тачка око које се слажу јесте супротстављање појму националне државе и истинске демократије.