Idite kući, ambasadore Mas !

Kao i mnogi koji sebe smatraju nacionalno opredeljenim, izgubio sam tonu živaca tokom mandata obe vlade predvođene DSS kao i tokom predsedničkog mandata Vojislava Koštunice na čelu SRJ. Dok sam se na domaćem planu nervirao zbog ulaženja u koalicije sa strankama kreiranim ili finansiranim iz inostranstva, posvećenim isključivo drskoj pljački nacionalnih dobara, urušavanju odbrane zemlje i sejanju ekonomske destrukcije čije plodove danas tek počinjemo da u punoj meri žanjemo, dotle sam se u pogledu spoljne politike nervirao zbog suštinskog nepoznavanja Zapada i preteranih ustupaka za koje sam bio siguran da ih zapadne sile ne samo neće ceniti već će ih uzeti za znak slabosti i signal za traženje još većih ustupaka. Nema potrebe za pojedinačnim nabrajanjima – većina čitalaca zna o čemu se radi, a i nije tema ovog teksta.  

Tema teksta je izuzetno drsko skoro nacističko ponašanje (još jednog) nemačkog ambasadora u Srbiji koji se, kako je Koštunica lepo primetio, „usudio da u svom javnom obraćanju zloupotrebi poverenje koje mu je država Srbija kao strancu ukazala“, tako što je jednog bivšeg premijera i predsednika države optužio da „laže“ na temu „blagodeti“ koje Srbiji donosi EU. 

Shvatam kao retoričko Koštuničino čuđenje o tome „kako je moguće i odakle sloboda Masu kao Nemcu“  da mu se na takav način obraća. Jer – savršeno je jasno kako je moguće - zato što je Nemačka, zajedno sa SAD i još nekoliko ključnih zapadnih država i međunarodnih struktura, većinski akcionar sadašnje vlasti u Srbiji. Oni se osećaju slobodnim da rade bilo šta  – od potpirivanja separatizma u Raškoj i Vojvodini, pa sve do otvorenog mešanja u stvari unutrašnje politike i privrede zemlje. Naravno, to nije ceo razlog. Naviknuti su oni na ovakvo ponašanje, polako ali sigurno, još od Petog oktobra 2000.  

PROIZVOD SVESNOG PODANIŠTVA Nažalost, i pokojni Slobodan Milošević ih je preko mere razmaziio, što se donekle ipak moglo pravdati diplomatskom izolacijom zemlje, koja ga je primorala da daje i trećerazrednim diplomatama veću težinu nego što im pripada, ali i da im dozvoli da mu čak i pomalo pomažu u predizbornim kampanjama (npr. Ričard Majls u Sartidu) ili ga vade iz neprilika (krađa na lokalnim izborima 1996) – a ne treba da zaboravimo ni epizodu opčinjenosti Amerikancima, koja je trajala od potpisivanja Dejtonskog sporazuma krajem 1995, pa sve negde do kraja 1997, tj. dok Milošević nije shvatio da je Dejton bio tek predah u rasturanju zemlje kojom je rukovodio, konsolidacija pre sledeće agresije. 

No jedno je podleganje psihologiji poljuljanog nacionalnog samopouzdanja ili greška u proceni (naravno, za one koji smatraju da su greške uopšte i činjene), a nešto sasvim drugo svesno podaništvo, u kojem je sadašnja vlast u najozbiljnijoj konkurenciji za svetsko-istorijski šampionat (srećom, takvi gubitnici nisu u stanju da osvoje ni začelje, a kamo li čelnu poziciju u bilo čemu). 

U svakom slučaju, kakve god greške da jeste ili nije pravio Koštunica – ništa ne daje pravo ambasadoru jedne agresorske države, kakva je Nemačka, da se na ovakav način ponaša u Srbiji. Mada se čak ni tu u potpunosti ne mogu složiti sa Koštunicom. Ne treba Volfram Mas da se izvini samo zbog načina na koji se javno izrazio u vezi sa bivšim premijerom i predsednikom države i predsednikom jedne parlamentarne stranke. On treba da se na kolenima svakog dana izvinjava za vodeću nemačku ulogu u razbijanju SFRJ, za nemačko varvarsko gaženje – treći put u 20. veku – međunarodnog prava naspram Srbije. Treba da se izvinjava za nemačko učestvovanje u bombardovanju Srbije i Crne Gore i zagađivanju našeg zemljišta osiromašenim uranijumom. Treba da se izvinjava za sve vulgarne, bezočne i rasističke laži koje je nemačka štampa sejala o srpskom narodu tokom poslednje dve decenije, za izmišljanje ili širenje laži o lažnim masakrima na Kosovu i Metohiji (Račak, Rugovo) i nepostojećih vojnih kampanja, poput „Potkove“ (zašta posebne „zasluge“ pripadaju bivšem ministru odbrane Šarpingu). Treba da se izvinjava i za to što se usuđuje da govori o nekakvoj nemačkoj pomoći Srbiji, o flasterčićima za otvorene rane, dok dobro zna da bi i sto puta toliko pomoći – ali prave, ne one koja ide u džepove nemačkih i drugih kolaboracionističkih favorita u Srbiji – bilo nedovoljno da pokrije ratnu štetu koju Nemačka – da iole postoji međunarodno pravo – duguje Srbiji. 

KOLOSALNA IDEJA Ali neka ovo gore bude lični stav. Drugi imaju pravo da smatraju da je Koštunica vodio savršeno ispravnu – ili pak savršeno neispravnu politiku. Ono što je bitno je da je Koštunica naš – pa čak i da nikad nije držao najviše funkcije u zemlji i da nije cenjeni intelektualac. I, kao takav, zaslužuje horsku podršku u svom traženju zadovoljenja od nemačkog ambasadora Masa – od svih koji sebe smatraju slobodnim građanima zemlje Srbije. Niko nema prava da se tako ponaša u našoj kući. Mi imamo pravo da jedni drugima govorimo razne stvari – naravno, u granicama pristojnosti – ali to pravilo ne važi za one koji uživaju „poverenje koje (im) je država Srbija kao strancima ukazala“. 

Kao što i Vojislav Šešelj – šta god ko mislio o njemu – zaslužuje podršku svih istinski slobodnih građana Srbije u svojoj borbi protiv mutanta međunarodnog prava i pravde, dostojnog naslednika inkvizicije smeštenog u Hagu. 

I još nešto za kraj. Volfram nije isto što i plemeniti metal. Ono što važi za vola ne važi za lava, tj. za (dvoglavog) orla. Ruski ambasador, kao predstavnik zemlje koja – i kad nije bila u stanju da pomogne Srbiji jer ni sama sebi nije mogla da adekvatno pomogne – bar Srbiji nije naudila, ni sad ni bilo kad u istoriji (naprotiv!), prirodno treba da ima mnogo veća prava u Srbiji od nemačkog (ili američkog, britanskog, francuskog) ambasadora. S tim što, za razliku od ambasadora Masa i zemlje koju predstavlja, taj ambasador i ta zemlja nikada ne bi tako provincijski nadmeno zloupotrebili takvo pravo i takvu mogućnost. Jer to je ipak stvar (istinske) kulture. Nije slučajno Gandi, na pitanje šta misli o zapadnoj civilizaciji odgovorio: „Mislim da bi to bila jako dobra ideja“. Za sadašnju nemačku „kulturu“ u liku Volframa Masa, ta ideja bi bila kolosalna.