Њушкање у сумњивој зони

Приватне детективе обично гледамо у старим америчким филмовима и замишљамо их као мрачне, тајновите типове који увек пуше и стоје негде у сенци. Или попут елегантних и домишљатих ликова као што су Шерлок Холмс и Херкул Поаро. Посао наших приватних детектива није тако романтичан као што смо навикли да гледамо у филмовима, али су и случајеви које они решавају помало филмски. Прељубе, праћење пословних партнера, малолетници на странпутици, трагање за несталим особама, расветљавање претњи, чување деце, потрага за украденим предметима... Укратко, све оно што полиција не жели или нема времена да ради.
Србија је међу ретким државама која нема закон о детективској делатности, па се тиме баве фирме регистроване за разне друге послове. Званично је регистровано тридесетак оваквих агенција, али се процењује да се овим послом бави више стотина. Покушај да се ова област уреди, за сада, доведен је у питање, јер текст који је Влада упутила Скупштини оцењен је као недовршен и неуставан.
Према критикама, истражитељу је у односу на раније посао сада много лакши јер довољно је да само са пуномоћјем обиђе потребне државне институције и добије све податке које је клијент затражио. Најприватнији подаци добијаће се, како кажу критичари, практично без проблема, а да се ни детектив нити било ко од надлежних, наводно, не запита за шта се ти подаци користе. Зато је повереник за информације од јавног значаја и заштиту података о личности апеловао на Владу Србије да из скупштинске процедуре повуче Предлог закона о детективској делатности.
Злоупотребе Како повереник истиче, Предлогом закона се утврђује да органи управе и правна лица која на основу јавних овлашћења воде евиденције, и што је, како каже, посебно несхватљиво, „други руководиоци“, дакле практично сви који имају било какве збирке података о личности, имају обавезу да дају детективима личне податке грађана, при чему је као правни основ предвиђен уговор који детектив има са својим клијентом, односно његово овлашћење. Тако се, по речима повереника, директно дезавуише један од основних принципа Закона о заштити података о личности, по коме је обрада података о личности допуштена само кад је изричито предвиђена законом или кад за то постоји изричит пристанак лица о чијим подацима се ради.
Ни сам круг лица чије податке детективи могу обрађивати није јасан и прецизан попут рецимо формулација „нестала лица или лица која се крију“ или „лица која су кориснику услуге проузроковала штету“, или лица која „анонимно поступају према кориснику услуге нарушавајући му приватност“. Истовремено, Предлог не утврђује како се те чињенице доказују, што омогућава тумачење по коме је за њихово „постојање“ довољна и проста тврдња наручиоца посла те да се сходно томе по овом „основу“ може приступити подацима о личности практично неограниченог круга грађана.
После ових напомена реаговао је и министар полиције Ивица Дачић обећавши да ће Предлог закона бити повучен. Све ово, пак, демантују у Удружењу за приватно обезбеђење при Привредној комори Србије, иницијатору и једном од креатора закона, са напоменом да се те примедбе односе на некадашњи нацрт закона, које су у законском предлогу исправљене, па ни повлачења закона из процедуре неће бити. У то треба да убеде друге одредбе закона у којима се, наводно, јасно објашњава сврха прикупљања података, другим речима да се ти подаци траже на оправдан и образложен начин. Листајући сам предлог закона то се није могло лако утврдити, па ће по свему реч морати да дају експерти за ту област.
„Ово су врло шкакљиви подаци, нарочито када се зна да је један од послова детектива и провера валидности пословног партнера, провера пословања конкурената“, упозорава Марко Милошевић из Београдског центра за безбедносну политику. „Није далеко оно искуство када су опоненти дискредитовани и њиховом медицинском историјом“.
Хрватски закон је ту много јаснији. По њему, могу се дати они подаци које странка има право да тражи. Ако их надлежни орган не да, дужан је да напише зашто их не да.
Тако се поново враћамо у ону сиву зону у којој легално или на црно у приватном безбедносном сектору ради између 30.000 и 50.000 људи, што је више него у војсци и полицији. Закон о општенародној одбрани и друштвеној самозаштити, који је то донекле регулисао, укинут је још 1993. године. Тако је последњих двадесет година ова делатност била нека врста сиве зоне и њена минимална регулација била је преко споредних закона попут оног о предузећима, о оружју и муницији, или Закон о класификацији делатности са шифром 74600, која се односила на ову делатност...
Пошто држава није била у стању да пружи одређени степен заштите, на сцену су ступали „алтернативци“, да би се све злоупотребило и претворило у класично рекетирање. Сви се добро сећају Жељка Ражнатовића Аркана, или капетана Драгана, који су свој „патриотизам“ наплаћивали тако што су формирали разне фондације за помоћ својим „ратницима“. Они су формирали и прве агенције за обезбеђење, како би се колико-толико легализовали. Рецимо, нико није могао да отвори агенцију без „командантове“ (Арканове) сагласности. Да се тим пословима, у слободно време, баве и полицајци, потврда су и њихова убиства „на дужности“. Један је изрешетан близу полицијске станице на београдској Бежанијској коси. Био је припадник САЈ-а, али и бодигард на савским сплавовима.
У Удружењу за приватно обезбеђење кажу да се бројем детектива у држави само лицитира, јер евиденција не постоји. „У нашем удружењу је 15 агенција, а знамо да још толико предузећа пружа ову врсту услуга“, каже Драгиша Јовановић, члан одбора ове асоцијације при ПКС. „Тек када полиција почне да издаје лиценце за рад, знаћемо колико детектива ради у Србији“, додаје Јовановић, уз напомену да они годинама ишчекују нове прописе како би се коначно одредила „правила игре“ . У њиховом је интересу, како објашњава, да се из овога посла искључе неквалификовани и људи који се њиме баве на нечастан начин, угрожавајући углед целе професије.
Хаос Поред пословичних примера полицајаца, криминалаца, више и мање сумњивих лица, има и тако бизарних примера који делују више узнемирујуће него упозоравајуће. Један је навео Јовановић, а ради се о случају десетак школа које је обезбеђивала једна фирма из Руме. Нико ништа није сумњао и знао док на ТВ није објављено да су у Боливији убијени људи који су чували неког нарко-боса а били су из ове румске фирме. У ствари, како каже Јовановић, они нису ни имали фирму, већ само презентацију на интернет-сајту. А радило се о бившим припадницима војске.
„Функционално та делатност није регулисана и стварала је простор за велике манипулације и кршења људских права који су довели до потпуно негативног имиџа делатности“, каже Марко Милошевић, који се бавио истраживањем ове делатности. Према истраживању овог центра поверење у приватни сектор безбедности има само 23 одсто грађана, док 44 одсто њих сматра да овај сектор својим радом више доприноси небезбедности грађана.
Ако се примедбе повереника ставе на страну, постоји још нејасноћа и недоумица везаних за овај закон. Тако код издавања лиценци, поред услова које лице мора да испуни да би је добило, остављен је доста широк круг изузетака који обухвата лица са пет година радног искуства на пословима овлашћеног полицијског службеника, пословима одбране, безбедносно-обавештајним, судијским и тужилачким пословима. Њима лиценца следи аутоматски, иако је неко можда радио само на административним пословима који немају баш неке везе са детективским послом. У Белгији, рецимо, приватним пословима обезбеђења и детективском делатношћу не могу да се баве особе које су дошле из безбедносних структура наредних пет година. У Хрватској детектив је дужан да одбије посао уколико је претходно особу на којој ради „обрађивао“ током свог рада у МУП-у. Такође је препознат сукоб интереса уколико је унајмљен да „обрађује“ особу за коју је претходно радио.
У образложењу нашег закона пише да су узета у обзир законска решења и искуства наших суседа који већ имају такве законе, али, изгледа, не и поменути примери.
Закон, такође, не предвиђа безбедносну и кривично правну проверу власника агенције, већ само одговорног лица и лица која обављају детективску, или службу обезбеђивања објеката и лица. За г. Јовановића то је нормално, јер они и директно обављају делатност и морају поседовати лиценцу, а да власник може бити и фиктиван, односно не онај прави и да је то тешко избећи.
С друге стране, Милошевић из Београдског центра каже да је њихова сугестија приликом израде закона била да те провере и лиценца треба да важе и за номиналног власника, да се не би дешавале ствари као у случају фирми „Полито“ и „Тотал секурити“, које су служиле као маска за криминалне делатности. Иза фирме „Полито“ стајао је Милан Лазаревић, који је био вођа ваљевске криминалне групе. Широј јавности је био познатији по надимцима „Генерал“ и „Лаза бомбаш“. Потоњи надимак добио је због напада бомбом на полицајце 1992. године. Још занимљивија је фирма „Тотал секурити“, иза које је стајао Дарко Шарић, који је са још двадесетак особа окривљен за огроман шверц кокаина из Јужне Америке. Тако стечени новац улагао је и у овај сектор.
Закон о приватизацији из 2001. године у великој мери је утицао на то да се у овој сфери формира много фирми, чији број се данас своди само на процене. Ту су ушле и стране фирме, које су својом величином и снагом запоселе већи део овог тржишта, чија се вредност процењује на око 180 милиона евра. Од домаћих најбоље раде оне фирме које су и најближе власти. Тако је било у прошлости, тако је и сада, што потврђују и нека наизглед тривијална презимена.