Предузетнички дух у нокауту

Педесетогодишњи привредник из Београда, који не жели да му се име спомиње у новинама, недавно је затворио кафић на Врачару а ових дана спрема се да катанац стави и на пекару. На питање зашто, одговара: „Скупа држава”.

– Ако у угоститељству више не може да се заради онда вам је јасно каква је ситуација. А подсетићу вас да су марже, односно разлика између набавне и продајне цене, у овој области и до 300 одсто. Уз то је и локација прва лига, строги центар града. Али,  више нисам имао рачуницу. Разумем да држава нема пара и да мора да се финансира преко разних пореза и намета. Али, не можете некоме узети више него што ће да му остане – овим речима наш саговорник објашњава узроке сопственог банкротства.

У бесу каже и то да има утисак да се таксе и намети привреди у Србији разрезују по систему „сетила се гатара Мара да тамо има пара”.

– Ви сад да прођете поред моје пекаре, стекли бисте утисак да мени добро иде. Кад се, међутим, сабере два и два, јасно је да ту пара нема. Наравно, ако хоћеш да послујеш легално, да не стрепиш да ли ће ти доћи инспекција. Од 1998. године батргам се у пекарству и ништа нисам зарадио. Пре само пет година имао сам чак 11 пријављених радника. Сада сам принуђен да затворим пекару – пожалио се наш саговорник.

Искрено признаје и да је члан партије, али и пословних удружења. Ништа од тога му, каже, није помогло да сачува бизнис.

– Не знам шта ћу даље, али знам да нешто морам да радим. Имам троје деце. Свестан сам да су шансе за успех веома мале, али морам да од неког позајмим пет хиљада евра и кренем из почетка. Шта ћу друго – објашњава овај привредник како нужда може да подигне предузетнички дух из нокаута.

Статистички гледано, наш саговорник представља скромних три одсто привредника који после банкрота смогну снаге да се дигну из пепела. Према подацима Уније послодаваца Србије толико је оних који би се после пропасти усудили да уђу у нову пословну авантуру само ако морају.

Безмало 90 одсто оних чију су биланси потонули на питање да ли размишљају да поново покрену приватни бизнис одговорили су негативно. Само шест одсто испитаника одговорило је позитивно.

– Нажалост, сваки човек који има предузетничког духа, а одустане, представља велики губитак за друштво – каже Драгољуб Рајић из Уније послодаваца.
Према његовим речима, као најчешћи разлог зашто поново не би основали фирму, бивши предузетници наводе неповољан привредни амбијент, док је сваки десети разочаран.

Статистика Уније послодаваца показује да је сваки други покушај да се започне бизнис у Србији неуспешан. Половина фирми нестане с привредне сцене у првој години пословања, док пету годину преживи свега 37,4 одсто новооснованих предузећа. Нажалост, у статистици се нигде не види да ли су међу онима који опстану то урадили из првог, другог или трећег покушаја.

– Поново најчешће крећу они који немају могућности да код неког другог добију посао, а немају средстава за живот, или имају породицу коју морају да издржавају – каже Рајић. – Сваки други привредник који поново оснује фирму у Србији оснива је из нужде. А не зато што има развијену пословну идеју и неопходно знање у одређеној делатности у којој жели да се окуша радећи самостално, а не за неког другог. Чак 71 одсто оних који почну поново то раде по принципу „да пробам опет“, а не као плод неке детаљне замисли. То су људи који нису потпуно сигурни да је баш она делатност коју су одабрали нешто што им лежи, већ просто покушавају да нађу одговарајуће место на тржишту – објашњава наш саговорник.

Најчешће се поново почиње код отварања самосталних трговинских радњи и малих предузећа и код самосталних угоститељских и занатски радњи, као што су фризери, козметичари, ауто-механичари... Одмах иза њих су консултантске услуге и едукација, као што је учење страних језика и компјутера, на пример.

С друге стране, они најчешће и банкротирају. Јер, међу 6.000 предузећа која одлазе у стечај највише је малих фирми које имају максимално 10 запослених, доминирају оне у сектору трговине, услуга и у угоститељству.

– Држава мора почетнике у бизнису ослободити читавог низа парафискалних намета у прве две године пословања. Такође, при развојној банци мора да се оснује посебна кредитна линија за почетнике у бизнису, као и да се уведе електронска управа и смање административне процедуре.

У сектору услуга готово 35 одсто времена које предузетници посвете вођењу посла у својој фирми одлази на администрацију и остваривање контакта с надлежним државним органима. Ово је троструко веће од просека у ЕУ који је 10,8 одсто укупног радног времена – упозорава Рајић.

Подршка новоотвореним предузећима у почетним фазама пословања је од изузетног значаја, а њихов каснији раст и развој и омогућава им веће шансе за опстанак у тржишној утакмици, кажу у Министарству економије. Зато Фонд за развој, већ неколико година заредом, подржава мала и средња предузећа у започињању сопственог бизниса.

– Годишње се, захваљујући овим кредитима, отвори око 10.000 нових радних места у сектору малих и средњих предузећа. Осим финансијске подршке кроз ове кредите, Национална агенција за регионални развој спроводи програм обука потенцијалних предузетника–корисника старт-ап кредита Фонда за развој Републике Србије, у оквиру којих, на тродневним обукама, потенцијални предузетници стичу основно знање из области предузетништва – кажу у овом министарству и додају да су од 2007. године, од кад се спроводи програм кредитирања предузетника почетника преко Фонда за развој, финансирана 7.752 предузетника.

Надлежни из овог министарства објашњавају да добијање ових средстава не гарантује аутоматски успех у бизнису. Много је фактора коју утичу на њихово пословање, почевши од административних процедура, законског окружења, образовања и радне снаге, додају.

– Приступ финансијама је само један од фактора. На њихов успех утиче и то да ли су испитали тржиште пре започињања бизниса, односно да ли су проверили своју бизнис идеју. На пример, већ у старту има мању шансу онај предузетник који отвори пекару у улици која већ има три пекаре. Сем тога, наши предузетници нису склони иновативности, радије би да покрену неки проверени бизнис, а не обраћају пажњу ни на своје склоности ни на то да тржишту дају нешто ново, а не оно чиме је тржиште презасићено – истичу у Министарству економије.

Они ипак тврде да је стопа опстанка предузетника почетника који су добили кредите од Фонда за развој врло добра. Чак две трећине ових предузећа и даље је у бизнису и послује.

Пета година најкритичнија

Пре светске економске кризе, предузетници, односно власници малих и средњих предузећа, били су најревноснији у измиривању својих обавеза, кажу у Министарству економије. Међутим, пошто су мала и средња предузећа најосетљивија на све промене у окружењу, тако се и с кризом ситуација мења.

– Данас се налазимо у ситуацији да је целој привреди тешко, и велики и мултинационалне компаније тешко сервисирају своје обавезе. Почетницима је још и теже. Првих пет година је најкритичније за пословање и ко успе да опстане у том периоду има значајне шансе да оствари успех у пословању. Према подацима Фонда за развој постоје тешкоће у наплати кредита, па је стопа наплативости око 70 одсто.

Криза смањила старт ап кредите

Према подацима Министарства економије, како је светска криза одмицала тако се број корисника кредита за почетнике смањивао. У 2008. и 2009. години одобрено је 5.311 кредита за почетнике без хипотеке и старт ап зајмова за предузетнике. Укупна вредност позајмица износила је 7,3 милијарде динара. Њихов број је током 2010. године опао.

Тада је одобрено 1.373 кредитних захтева у износу од око 2,2 милијарде динара. Током 2011. године ситуација се додатно погоршала. Тако је лане одобрено свега 325 кредита у износу од 628 милиона динара. Старт ап кредите могу да добију само они који су одлучили да се први пут опробају у пословању, односно не може се два или више пута добити кредит, подсећају из Министарства економије.

Црне бројке

Током ове кризе за више од 70 малих и средњих привредника банкрот је буквално значио смак света. Црна статистика Уније послодаваца показује да је толико привредника врзино дужничко коло прекинуло самоубиством.

– Углавном су то људи који су све што су имали уложили у бизнис и на томе радили деценијама. Губитак свега, па и личне имовине, за њих је био кобан. Познавао сам једног од њих из Врњачке Бање који није могао да се искобеља из дугова а имао је успешну компанију у области телекомуникација – каже Драгољуб Рајић из Уније послодаваца.