Bunt i sloboda Ezre Paunda
|
Jedan čovek – to je mnogo stvari, stoga nikada nije zahvalno suditi o nekome samo na osnovu jednog perioda njegovog života, a kada je reč o stvaraocu, navodeći samo ideje koje je zastupao izvan umetnosti.
Međutim, umetnost i ne postoji izvan života i humanosti, i nemamo ni potpuno pravo da se divimo nekome ko je uzvišeno mislio i pisao, a bio, na primer, antisemita, kao Luj Ferdinand Selin, ili ako se aktivno profašistički izjašnjavao, kao što je to slučaj sa Ezrom Paundom i Knutom Hamsunom. Ernst Jinger, kao neko ko se otvoreno suprotstavio Hitleru, čini se, stoji sasvim zasebno.
Sada imamo priliku da čitamo opsežnu biografiju „Ezra Paund”, u izdanju novosadskog „Orfeusa” i prevodu i sa predgovorom Viktora Raduna Teona, priču o čitavom životu ovog američkog pesnika, prevodioca, esejiste, ekonomskog teoretičara i političkog propagatora. Ovu studiju još 1960. godine napisao je Čarls Norman, i kritičari je smatraju kao izuzetnu, „neprevaziđenu po preciznosti, iscrpnosti i jasnoći stila”.
Prema rečima prevodioca, „Norman nam je osvetlio Paundov život iz svih mogućih uglova, od rođenja i porekla, ranog detinjstva, dečaštva i mladalačkih godina, pa sve do godina provedenih u izgnanstvu i starosti”. Norman je opisao i Paundove stavove, zapažanja o ljudima koje je sretao i sa kojima se družio i stvarao, pesnike koje je štitio, njegovu fasciniranost muzikom, očaranost Italijom i Francuskom, navodeći njegova njegova pisma, recenzije, prikaze, oglede i dnevničke zapise.
Čitamo o Ezri Paundu (1885–1972), velikom buntovniku, večito neprilagođenom čoveku koji je napustio Ameriku i nastanio se u Engleskoj, družio se sa velikim piscima angloameričke književne scene, V. B. Jejtsom, T. S. Eliotom, Džejmsom Džojsom, D. H. Lorensom, T. E. Hjumom i drugima. Duboko proživljavajući jedno prelomno doba, pogodno za velike ideje, Paund je beskompromisno napustio i London, emigrirajući u Pariz, centar umetničkog života, a zatim u Italiju. Danas se njegova uloga u razvoju moderne književnosti tumači i ovako: „Paundov uticaj može se pratiti kroz arhive najmanje pedeset ’malih’ časopisa objavljenih sa obe strane Atlantika, između 1916. i 1939. godine”.
Ova Normanova biografija pokazuje i trenutak preobražaja Paunda pesnika u angažovanog govornika, koji je osuđivao kapitalistički ekonomski i politički sistem, kritikovao američku i savezničku politiku, pisao protestna pisma Ruzveltu i Čerčilu, i koji je ubrzo, izlazak iz krize video u totalitarnim vođama Musoliniju i Hitleru, kao i u antisemitskim idejama. Zbog ovakvog istupanja u javnosti, Paundu je u Americi suđeno za veleizdaju, i pošto je utvrđeno da je mentalno poremećen, proveo je u psihijatrijskoj bolnici čak dvanaest godina, odakle je pušten zalaganjem supruge Doroti i zahvaljujući uticaju koji je imao u književnim krugovima.
U knjizi Čarsla Normana Paund je buntovnik nadahnut Džojsovom idejom izgnanstva iz romana „Portret umetnika u mladosti”, koja kaže: „Neću služiti onome u šta više ne verujem, zvalo se to moj dom, moja otadžbina ili moja crkva: i pokušaću da se izrazim u nekom obliku života ili umetnosti što slobodnije i potpunije mogu, služeći se u svoju odbranu jedinim oružjem koje sebi dozvoljavam: ćutanjem, izgnanstvom i lukavstvom.”
Ali, ovde čitamo i prvu u nizu Paundovih pohvala jednom totalitarnom vođi: „Lično, imama krajnje pozitivno mišljenje o Musoliniju. Ako ga neko uporedi sa američkim predsednicima ili britanskim premijerima, to zapravo ne možemo uraditi, a da ga istovremeno ne uvredi. Ako inteligencija ne misli dobro o njemu, to je zbog toga što ne zna ništa o državi i vladi, i nema neki naročito veliki smisao za vrednosti…”
Pored ostalog, Norman je ovde analizirao i „Kantose” Ezre Paunda, „najautobiografskiju poemu napisanu na engleskom jeziku”, koja nije sledila pravila imažizma već čistog umetničkog instinkta, njegovo životno delo, koje govori o autorovim precima, učiteljima, voljenim Homeru i Danteu, njegovim putovanjima, prijateljima, čak i omiljenim restoranima. Uz puno podataka, stičemo svest o Ezri Paundu, baš onako kako bi i on to želeo, i kako je i sam pisao: „Kod istinskog umetnika postoji uvek nešto što ne ulazi u njegov rad. Uvek postoji neki razlog zbog kojeg je vredno poznavati čoveka pre nego njegove knjige. Dugoročno posmatrano, ništa se drugo ne računa.”