Divlji markiz
|
Ciklus „Velikani muzičke scene“ Centra za muziku Kolarčeve zadužbine: Nemanja Radulović (violina) i orkestar Double Sens sa Suzan Manof (klavir), Velika dvorana Zadužbine Ilije M. Kolarca
Proslava 80 godina Velike dvorane Kolarčeve zadužbine nije mogla biti divljija i divnija nego što su to, nastupom u ciklusu koncerata „Velikani muzičke scene“ Centra za muziku, od nje učinili violinista Nemanja Radulović i njegovi raspoloženi Double Sens. Jer, već je uvodni de Sarasate (Caprice Basque op.24) grunuo niotkuda kao demonski ošinut munjom, pri čemu - napet kao struna usred svog za svaki vilinski poduhvat kadrog ansambla, unutar svoje rockerske kožne odežde, a u pravom epicentru obnovljene slike o violinskom heroju današnjice, sazdanom tako da se pozabavi strašću bez i zrnca sladunjavosti, jednim britko plemenitim, mahnitim potezom - Nemanja Radulović pleni od prve lakoćom oduševljenja svog sopstvenog i onog svojih kamarada u orkestru i najzad onog oduševljenja svih okupljenih u kipećoj i prelivajućoj dvorani Kolarca koja bukvalno eruptira na svaki njegov ton!
Njihova druga repertoarska poslastica - A. Sedlar Bogoev „Proleće u Japanu“ - donosi pak nadnaravni pev dalekoistočne melanholije, nalik predelima i bićima iz bajki, no na vrhuncu podsećajući i na kakvu pobesnelu mašinu radilicu, da se sve ponovo vrati snatrenju iz rajskih uzvisina nekakvog deteta - božanstva koje se igra stvaranja. Odatle će Betoven u društvu Suzan Manof (Sonata br.5 za violinu i klavir, F-dur op.24 „Prolećna“) biti čisto mladićko veselje i neoskvrnuta emocija sa puno ukusa, potkrepljena prefinjenim klavirskim umećem Manofove i jednostavno omamljujuće klizeći kroz vreme sa istinskim uživanjem dvoje umetnika u zajedničkom muziciranju. Koje momentalno izaziva ovacije.
Ali, ta „Godišnja doba“ u drugom delu ... ne znamo stvarno kako bi Vivaldi u startu reagovao na svoje „Proleće“ u njegovom Radulović&Double Sens paklenom uvodu, no verujemo da bi uskoro počeo zadovoljno da cupka i njiše glavom poput svih ostalih u sali, zapljusnutih ovim temeljnim redefinisanjem tempa i artikulacije, pri čemu je svako u ansamblu pomalo barem solista, a što samo svedoči o Radulovićevoj dobroti frontmena i glavne zvezde. Pa onda „Leto“ u fantazmagoričnim kontrastima dinamike i oblikovanja misli, na pogonu ubrzanja 21. veka, „Jesen“ u kojoj je ovaj divlji markiz violine ispod svog crnog hermelina utonuo u unikatnu meditaciju, te „Zima“ kao arsenal još neupoznatog zvukovlja, prava Black Sabbath armada koja svog Vivaldija propušta kroz samostvorenu supersoničnu elektriku.
Plus zvezdano brdo biseva za nesputanu radost i veselje u ledenoj subotnjoj večeri. Kakva žurka!