Маске незадрживо падају

Не би било добро када би прошло неопажено да су сви резултати постигнути у играма са чврстим и унапред познатим међународним и општеприхваћеним правилима и највишим стандардима. Та правила игре су за српске спортисте била стварност. Поштујући правила наши спортисти су побеђивали. Страни арбитри су понекад умели да их оштете, али то није могло битно да промени исход повољан по нас.
Ниједног тренутка уочи утакмица или мечева наши репрезентативци нису разговарали о томе како држава која игра против нас има много већи бруто национални доходак од нас, да ли је или није члан НАТО-а или Европске уније, колико пута више од нас има становника, колико је војно јача и да ли ће наша победа утицати на кандидатуру за ЕУ. Сметнули су с ума све велике „мудрости“ званичне српске политике попут „јачи тлачи“, „не може шут с рогатим“, „сила Бога не моли“ и слично. Очигледно је било да њима ни на крај памети није падало да прво отпочну неки дијалог (рецимо Бриселски) или да овласте неког посредника (Купера или Кети Ештон) који би био у прилици да може да ради шта и како хоће, без обзира на сва међународна правила и међународно право. Примера ради, да одлучи да морамо дати два гола да би нам се признао један, да наш противник за освојени гем треба да освоји мање поена, да када се игра против нас не важе пенали и корнери, и томе слично. На „четири стуба наше спољне политике“ наши спортисти се уопште нису ослањали. Ослањали су се на своје способности и писана међународна правила и стандарде. Показали су победама крајњу политичку некоректност. О употреби шајкача у тиму наших рукометаша да  и не говорим!
Својим понашањем и победама српски спортисти су се озбиљно обрушили на политичку праксу Србије, а пре свега на њену спољну политику. Колико год да су им се наши политичари улизивали, није помогло. Српски политичари су људи и Срби посебног кова. Они не признају и не поштују никаква правила, а поготово не она која би нам ишла у прилог и омогућила победу. Они не прихватају Повељу Уједињених нација, међународно право, не прихватају одлуке Савета безбедности УН, не прихватају Резолуцију 1244, не хају за Дејтонски споразум, властити Устав… То за њих није реалност. Сва правила и све законе који би нам омогућили успешну борбу за националне и државне интересе проглашавају неважећим. Они уопште не покушавају да се боре и просто хрле у сусрет арбитражним пресудама које не почивају ни на каквом праву, већ само на сили јачег којој се они, попут напудране оцвале метресе, сладострасно подају. Таквог вапаја за насиљем над својим народом никада у историји није било. Они напросто траже, и то из све снаге, да учествују искључиво у унапред за народ изгубљеним биткама и утакмицама, уз игнорисање било којег правила. Они туђинцима и противницима напросто све стављају у руке, не би ли после из њих нешто, као последњи бедници, како и изгледају, искамчили, чупали и ишчупали.
Најистакнутији случај у читавом низу „излива“  потпуног државног, уставног, цивилизацијског и међународноправног нихилизма јесте иступ Славице Ђукић Дејановић, председнице највишег законодавног тела земље, Скупштине Србије. Она је у интервјуу датом једном дневном листу и објављеном под насловом „Морамо мењати Устав после избора“ између осталог отворено изјавила: „Знамо шта у Уставу пише, али морамо водити рачуна о реалности, а она каже да је за доношење одлуке потребно уважити све поменуте факторе. Ми можемо сада да кажемо да је за нас црвено слово Устав или међународно право, али за нас црвено слово, пре свега, морају бити живот грађана и Србија“!
Том логиком потпуног волунтаризма и на основу таквог схватања реалности у које спадају само пљачка народне воље и имовине, те батине у рукама власти и диктата силних, природно се  долази до одлуке о нерасписивању локалних и парламентарних избора на Косову, што је иначе највише уставна обавеза. (Прочитати текст Александра Вулина „Избори на Космету: Законско право или воља владара“ у овом броју „Печата“).
Овакви и слични иступи јасно указују грађанима за шта ће гласати. Ту нема неизвесности, нити изговора да онај који гласа не зна за кога гласа.
Узалуд сва улизивања српских званичника спортистима победницима. Нису им ни налик, нити су из њихових победа и борби ишта научили.
Да придржавање међународног права, уговора и институција у државној и политичкој игри доноси победу, најбољи је доказ Република Српска и њен опстанак и напредак. Свом снагом уважавају Дејтонски споразум и поштујући га, из дана у дан, надигравају све противнике и побеђују непријатеље од којих су најгори они из политичких партија из Београда. Доказ да се борба за своја права у оквиру поштовања међународних одлука и Устава своје државе може успешно водити је и борба Срба на северу Косова и њихов предстојећи референдум.
Званични приговор који се најчешће може чути јесте то да је одговор српског народа на референдуму на Косову  наводно „унапред добро познат“. Проблем баш и јесте у томе што би се политика српског  режима морала равнати према вољи народа која је већ добро позната, а не унапред кажњавати и уцењивати баш тај народ који живи у Србији и који хоће да живи у Србији. Што би то коме нормалном сметало и што би смењивао народ уместо да се склони с власти и с леђа народа.
Овакав однос и према домаћем и према међународном праву, те према интересима сопствене државе, јасно говори да је овде реч о ненародном режиму који ће по сваку цену, уз страну помоћ и брутално задуживање покушати да опстане.
За сада је, ипак, и поред свега, неки резултат већ постигнут, јер се квислинзи у Србији више не осећају комфорно. Одаје их велика нервоза, уз све већу употребу бруталних и очигледних лажи и пропаганде, као и све учесталији наступи праве хистерије. Што је више чињеница против њих, они  све више, како би рекао Додик, „млате и лупетају“. Наизглед, у томе нема система него потпуног расапа мождане материје. Али само наизглед. У том систему будућност Србије искључиво је могућа – без Срба.