Жарко Шешум: Баш сам малерозан
|
Рукометаш немачког Рајн Некар Ловена и српске репрезентације Жарко Шешум дуго ће сећати 27. јануара 2011. године и 8. фебруара 2009. године. У првом случају задобио је повреду ока у полувремену полуфиналне утакмице Европског првенства, између Србије и Хрватске, када је необуздани навијач, гађајући чврстим предметом селектора гостију Славка Голужу и рукометаша Ивана Балића, погодио нашег левог бека, који је после тога завршио у болници.
Други ожиљак на души Жарко Шешум је добио док је играо у мађарском Веспрему, када су хулигани лишили живота његовог пријатеља убодом ножа у срце, румунског рукометаша Марјана Козму. Српски рукометаш је притекао да помогне свом другу, при чему је добио ударац ногом у главу, и зарадио прелом јагодичне кости, због чега је имао две операције. Упркос повреди, Шешум је успео да на рукама однесе до болнице тешко повређеног хрватског рукометаша Ивана Пешића и на тај начин му спасе живот. За храброг Жарка стизале су похвале са свих страна.
- Баш сам малерозан, не знам чиме сам то заслужио. Надам се да ће ми догађај из „Арене“ бити последња непријатност у животу – са уздахом каже Шешум и пре него што смо му поставили питање.
Шта је са повредом ока коју сте задобили у „Арени“?
- Нема ништа ново. Одмах по изласку са ВМА вратио сам се у Немачку и од среде се налазим на кућном лечењу у Манхајму. Био сам на прегледу, део сочива је оштећен. Вид ми је још замућен, има крви у оку, а зеница је проширена. Треба да прође време да капи престану да делују, како би се око очистило, и тек тада ћу сазнати да ли постоје неке сметње за вид. Верујем да ћу то сазнати за дан-два.
Помешана осећања
Да ли се сећате немилог догађаја?
- Не. Осетио сам само бол, отворио око и ништа нисам видео. Катастрофа. Сазнао сам од других да је нешто праснуло на терену, не знам да ли је био у питању новчић или упаљач, али због глупости сам пропустио финалну утакмицу на ЕП. Разумем спортску повреду, али глупост никако. Лекари су ме прегледали у свлачионици и наложили да хитно идем у болницу, тако да сам се обрео на Војно медицинској академији. Захвалан сам особљу ове установе на бризи, лечењу и што су ми мимо праксе дозволили да из „Арене“ посматрам другове у финалу.
С каквим сте осећањима посматрали меч Србија-Данска?
- Помешаним. Тужан због повреде и немогућности да помогнем друговима и срећан што смо освојили медаљу. Много је теже на трибинама него на терену. Имам утисак као да сам преспавао завршетак Европског првенства.
Због повреде нисте присуствовали дочеку на балкону. Да ли вам је то тешко пало?
- Наравно, али велика је ствар да, иако из оправданих разлог нисам био присутан величанственом скупу, 20.000 људи скандира моје име, на чему сам им захвалан. Значи, нешто сам урадио за свој народ. Боже здравља, биће времена за балкон.
Сећања на Козму не бледе
У среду се навршава годишњица убиства Марјана Козме. Да ли ћете посетити његов гроб?
- Не могу због обавеза, али ћу запалити свећу, што сваке године радим. Често сам у контакту са његовом породицом. Сећање на њега никада неће избледети, јер на Марјана увек мислим са осмехом, изузев ружен успомене на догађај када је убијен.
Да ли сте у контакту са хрватским рукометашем Иваном Пешићем?
- Увек се лепо испричамо када се видимо. Нерадо се сећамо дана када нам је пријатељ настрадао, а нас двојица тешко повређени.
- Не могу да схватим побуде онога ко баца тврде предмете на терен. Верујем да није имао намеру да мене погоди, али, без обзира на то, могао је да повредити било кога другог и да доведе у питање завршетак утакмице са Хрватском. Постоје начини изражавања задовољства и незадовољства, а тај што ме је повредио изабрао је најгори начин лечеља сопствених фрустрација. Таквима није место на трибинама.