Život prosjaka na ulicama Novog Sada
|
Zapitamo li se ponekad dok prolazimo pored njih, ko su ti ljudi, kako se osećaju, kakav je njihov život bio pre i šta ih je dovelo do toga da postanu prosjaci? Ili ih ni ne primetimo?
Na uglu Ćirpanove i Bulevara prosi sedamdesetogodišnja starica. Kaže
nam da je iz okoline Šapca i da nema porodicu. "Bolesna sam i ne dobijam
socijalnu pomoć. Leti pletem pa prodajem korpe od pruća i od toga se
prehranjujem. Zimi nemam od čega da živim, pa sam ove godine došla u
veći grad "trbuhom za kruhom", priča starica.
Ova je žena u Novi Sad
stigla sredinom decembra i od tada uglavnom svaki dan prosi na ulici.
Od dobijenog novca kupi hranu, a spava na Kvantašu sa još nekoliko
prosjaka.
Šezdesetogodišnja izbeglica iz Bosne prosi u Jevrejskoj. "Došla sam u
Vojvodinu 90-ih. Porodicu nemam, u međuvremenu sam se i razbolela.
Centar za socijalni rad mi je obezbedio smeštaj i hranu kako ne bih bila
beskućnik, ali ipak prosim da bih imala novca za neke svoje dodatne
potrebe jer sam fizički nesposobna za rad", kaže ova žena.
Prema
njenim rečima, na ulici je uglavnom svaki dan po par sati, osim kada je
izrazito hladno. Priča nam da tada obilazi zgrade i prosi po stanovima.
U Gerontološkom centru Novi Sad kažu za 021 da čine sve što je u njihovoj moći kako bi pomogli ovim ljudima da se sklone sa ulica. Samim tim što su te osobe socijalno ugrožene one stiču pravo na socijalnu zaštitu, a ukoliko budu primljene u Prihvatilište u Futogu, njima se obezbeđuje smeštaj, kupanje i ishrana. Takođe, i pribavljanje svih potrebnih dokumenata kako bi ih bilo moguće uvesti u evidenciju, sačiniti njihov dosije i naposletku im obezbediti i neku trajnu socijalnu pomoć ukoliko nisu sposobni za rad.
Postoji i Prihvatna stanica koja je u vidu dnevnog boravka za prosjake i beskućnike i podrazumeva pružanje svih usluga kao i Prihvatilište, osim prenoćišta. Dnevno oko dvadeset osoba poseti ovu stanicu, a godišnje nih na stotine. Iz pekara svakodnevno stižu hleb i peciva koji nisu prodati tog dana, dok garderobu uglavnom doniraju građani. Od nedavno je za beskućnike obezbeđen tzv. kontejner za stanovanje koji se nalazi u okviru Centra za socijalni rad i tu se u hladnim danima oni mogu skloniti sa ulice i prespavati u toplom.
Ali kako je broj prosjaka i beskućnika poslednjih godina u porastu biće potrebno i više od učinjenog da bi se pomoglo tim ljudima kojima je pomoć preko potrebna. Pitanje je, ne samo šta čini država po tom pitanju, već i kako mi građani razmišljamo. Da li te ljude samo ignorišemo ili nekad i pokušamo da učinimo nešto korisno i humano?