Дуг, дужи, најдужи…

Чак и ако изузмемо многобројне спортисте и екипе који желе да скрену пажњу на себе, свој клуб или спорт и постављају рекорде у дужини играња, што наравно морају да верификују контролори Гинисове књиге необичних рекорда, на званичним спортским такмичењима било је доста такмичења која су трајала дуже од епског дуела Новака Ђоковића и Рафаела Надала у финалу Аустралија опена у Мелбурну.

Наравно то је са 5,53 часа најдужи гренд слем финале икад, али на листи најдужих тениских мечева налази се „тек” на седмом месту. Сви знају да су најдужи меч, који је трајао 11 часова и пет минута, одиграли 2010. у Вимблдону Американац Џон Изнер и Француз Николас Мауи, али четири меча пробила су границу од шест часова, а Штјепанеку и Карловићу 2009. у мечу Дејвис купа недостајао је минут да уђу у седми час меча. А занимљиво је да је и Матс Виландер, који се дивио напорима које су у свој меч уложили Ђоковић и Надал одиграо два меча дужа од шест часова, као и Џон Мекинро. Али, у њихово време играло се много спорије, ударци нису били толико снажни...

Бициклизам: 20:16,26 часова

Међутим има спортова и напорнијих од тениса, у којима нема никаквих пауза и који могу да трају једнако дуго. Бициклизам је био екстремни спорт и пре но што су измишљени спортови с тим именом.

Пример за то је „Тур д Франс” на којем се најдужа етапа (Сабл д Олон – Бајон) возила шест година узастопно од 1919. до 1924. Била је дуга 482 километра. Најбрже ју је савладао победник из 1921. Луј Моти – за 18 часова 47 минута и 26 секунди, а најспорији победник био је Робер Жакино из 1923. са 20:16,26. Колико је требало најспоријем у каравану не смемо ни да помислимо. Данас је, наравно, бициклизам много хуманији, па и „Тур” тако да је најдужа етапа у последњих пет година била 2007. имала је 236,5 км и победник Фабио Канчелара ју је прешао за 6:36,15 часова.

И на олимпијским играма је слично. Најдужа трка вожена је 1912. године у Стокхолму на Играма на којима је дебитовала Србија. Стаза је била дуга 315,3 км, а није се возио групни старт већ индивидуални хронометар – један по један на свака два минута. Победник Јужноафриканац Рудолф Луис превалио ју је за 10:42,39 часова, а последњем Французу Алексису Мишелу требало је пет часова више – 15:15,59 часова.

На прошлим играма у Пекингу 2008. стаза је имала 245,4 км и Шпанац Самуел Санчез је титулу олимпијског шампиона освојио после 6:23,49 часа вожње. И двојица репрезентативаца Србије су преживела ову голготу по спарном дану и ваздуху пуном смога. Иван Стевић је био 66. са 6:35,44, а Небојша Јовановић 84. са 6:49,59 ч, а већ стићи на циљ био је успех вредан поштовања.

На домаћим тркама најдужа етапа вожена је 1940. на трци „9 дана око Србије”. Етапу Сарајево – Чачак Иван Петернел је савладао за 10:07,12 часова.

Ипак, могу ли се исцрпљујући тениски мечеви и бициклистичке трке мерити са мечевима у борилачким спортовима у којима је циљ противника и да вас озледи и у којима вас сваки час удара свом снагом у главу, стомак...

Бокс: 7:19 часова

То се дешавало пуних 7 часова и 19 минута 6. априла 1893. када су снагу и вештину у Њу Орлеансу одмерили Енди Боуен и Џек Барк. У то време бокс меч је могао да се заврши на само два начина – да један од бораца буде нокаутиран или да његов секундант паци пешкир у знак предаје. Судија није имао право да прекине меч и због тога је делилац правде у овом мечу за шампионску титулу у лакотешкој категорији сигурно много пута пожалио. Боуен и Барк су се тукли 110 троминутних рунди и судија је, када ни један ни други нису устали са својих столица када је гонг означио почетак 111. рунде, с олакшањем прогласио борбу нерешеном, иако такав исход није био предвиђен правилима. Барк је, утврђено је у болници, поломио сваку кошчицу обеју шака и морао да каже збогом „племенитој вештини”, а Боуен је релативно брзо поново изашао на ринг и умро за време меча.

У рвању нема удараца, па су и мечеви трајали дуже него у боксу, јер нису имали временско ограничење. Борба је трајала док неко не победи тушем (обарањем на обе плећке) или дисквалификацијом противника због неборбености. „Рунда” је трајала 30 минута и, ако не би било победника, судије би после минут, два паузе дале знак за почетак нове получасовне рунде...

Рвање: 11:40 часова

У најдужем рвачком дуелу, на већ помињаним Олимпијским играма у Стокхолму 1912. године, судије су више од 20 пута продужавале за 30 минута полуфинални меч у лакотешкој категорији између Финца Алфреда Јохана Асикаинена (1988-1942) који је репрезентовао Русију и Естонца Мартина-Макса Клајна (1884-1947) јер није било победника.

Победио је Клајн, али тек пошто су судије одлучиле да убрзају ствар, да одустану од уобичајених рунди и да сваком од бораца дају шансу да за три минута савлада противника у партеру (он „четвороношке” чека напад противника). Клајн је успео да осам килограма тежег Асикаинена, иначе светског првака, окрене на плећке и да победи.

Меч је, према званичној историји Светске рвачке федерације (ФИЛА) трајао 11 часова и 40 минута – почео је у 11 часова, а победник је проглашен тек у 21,51 ч, 11 минута по завршетку борбе.

Била је то Пирова победа Естонца Клајна. Није могао да се опорави и изађе на мегдан Швеђанину Класу Јохансону, који је до златне медаље дошао без борбе.

У још једном рвачком мечу у Стокхолму меч се отегао преко сваке мере. Финале у средњој категорији били између Финца Ивара Белинга (1889-1929) и Швеђанина Андерса Алгрена (1888-1976) трајало је пуних 9 часова и онда је руководство такмичења, поучено искуством из дуела Асикаинен – Клајн, дало је налог судијама да прекину меч и да га прогласе нерешеним. Белинг и Алгрен су добили по сребрну медаљу, а златна је остала недодељена – први и једини пут на олимпијским играма.

-----------------------------------------------------------

Десет најдужих тениских мечева

11:05   Изнер – Мауи Вимблдон 2010.

6:33     Санторо – Клемон    Ролан Гарос2004.

6:22     Мекинро – Виландер            Дејвис куп 1982.

6:21     Бекер – Мекинро  Дејвис куп 1987.

6:04     Зкоф – Виландер  Дејвис куп 1989.

5:59     Штјепанек – Карловић          Дејвис куп 2009.

5:53     Ђоковић – Надал       Мелбурн 2010.

5:46     Клемон – Росе           Дејвис куп 2001.

5:45     Тахири – Милер        Дејвис куп 2005.

5:31     Кореча– Гуми  Ролан Гарос 1998.