Осуђени на кућни притвор

Њих, како објашњава за наш лист Надежда Сатарић, председница  “Снаге пријатељства - Амати”, организације која се бави овим проблемом, не пуштају напоље и сакривају од очију јавности јер их сматрају за породичну срамоту.

- Међутим, та деца нису само проблем тих породица и родитеља већ читавог друштва, које у овом тренутку нема чак ни податак о коликом броју је реч и шта је то што се мора учинити како би они изашли из четири зида и укључили се у живот. Тачно је да их данас родитељи у сеоским средина држе у некој врсти кућног притвора јер и сами имају предрасуде, а код многих има и незнања, страховања, забринутости и на крају крајева и срамоте што имају хендикепирано дете. То родитеље спречава и да их изведу напоље или да га покажу другима и изложе и њега и себе подсмеху.

Постоје и страхови да би тако болесно дете друга деца могла повредити, како физички тако и психички. Други разлог због којих је држе у четири зида  и затворене у кућама је и томе што немају могућности да их изведу. Проблем је и то што су се многи родитељи искључиво фокусирали на тражење лека и решавање здравствених проблема болесног детета и када им то не успе, настаје резигранција  која их тера да се још дубље повуку у своју муку - објашњава Надежда Сатарић.

Наша саговорница истиче и да наше друштво није толерантно према различитима јер једноставно нисмо благонаклони према онима који имају проблем и уместо да их подржавамо, што је деци ометеној у развоју преко потребно, ми их гурамо у страну и трудимо се да их не видимо.
- Лакше ћемо неко хендикепирано дете етикетирати  и рећи да је за његову судбину вероватно крива сама породица, која је ко зна шта у неким ранијим временима згрешила а на њему се кривица неког претка преломила и зато он мора да носи тај белег.

Но, не може се сва небрига и немар правдати сиромашном државом јер нема ове деце толико много да се не би укључили у социјалну заштиту и да се родитељима који се о њима старају не помогне. Многи родитељи у далеким забитима и не знају каква права имају нити знају коме треба да се обрате да би их остварили. Чак и када знају коме треба да се се обрате немају пара да оду у град где је обично смештен центар за социјални рад без којег се овој деци не може помоћи. Чак и када стигну до центра за социјални рад шетају их од шалтера до шалтера, траже брдо докумената и зато многи одустају и тиме своју болесну децу остављају ван система заштите - каже Надежда Сатарић.

Она наводи да има општина које су понудиле бесплатан превоз за хендикепирану децу, али да то није ништа променило у њиховом останку код куће јер они једноставно нису у стању да користе јавни превоз који не иде у сваки засеок и не поклапа се са распоредом школе. Поред тога, додаје, многи родитељи болесне деце требало би неколико километара да их носе или воде до аутобуске станице и то је довољан разлог да своје дете никад не упишу у школу.

- Много би помогло када би се направио регистар такве деце јер сада нигде не постоји јасна база и евиденција колико их заправо има. Ми знамо колико их има у систему социјалне заштите и образовања. У систему социјалне заштите у 2010. било их је мање од 14.000 евидентиране болесне деце. Како је према стандардима Светске здраствене организације такве деце у свакој популацији од пет до седам процената, то значи да би их код нас могло бити негде између 80 и 110 хиљада.

Питамо се где су и како живе та деца јер ми имамо регистровано само 10.000 оних који су укључени у специјалне школе и нешто мало њих који иду у редовне школе. Како је прошлогодишњи попис становништва први пут имао отворено дефинисано питање да се изјасне за особе са инвалидитетом односно и децу са сметњама у развоју, верујем да кад добијемо резултате пописама имаћемо прве показатеље колико их заправо има. Знаћемо те податке, а онда ће локалне самоуправе морати да ураде много више за хендикепирану децу и њихове породице кроз обезбеђивање дневних боравака, персоналних асистената, комби превоза и свега другог што је нужно да ова деца изађу из четири зида и почну да живе животом који им доликује - закључује Надежда Сатарић.