И кнез, и краљ и цар
|
Нераздвојни: Живан Сарамандић и Милка Стојановић
Био је на почетку краљ, а на крају цар, а остаће запамћен у срцима многих обожавалаца и поштовалаца као „кнез међу басовима“. Огромног гласа, баршунастог, моћног, волуминозног, који осваја сваки кутак и највеће дворане и импозантне појаве која испуњава сцену, Живан Сарамандић је од оних уметника првог ранга који у моменту када ступи на сцену везује сву пажњу и сва чула. И гледа се и слуша, фасцинира и појавом и гласом, глумом, сценским кретњама, инспирише све око себе, прави представу атрактивном.
Почео је каријеру као Краљ Египта (Верди, Аида), а ми ћемо га увек памтити у главним улогама великих руских опера у којима има само једног великог претходника, Мирослава Чангаловића, а следбенике очекујемо. А то су највеће роле и највеће опере, међу њима свакако насловне, Борис Годунов (Мусоргски), Иван Сусањин (Глинка), Кнез Игор Бородина (Галицки, Кончак), „Евгеније Оњегин“ Чајковског (Кнез Грјемин), „Кнез од Зете“ Коњовића. Све сами краљеви, цареви, кнежеви. Увек на трону, увек у првом плану, увек као носилац представе!
У истом дану када нас је напустио, био је на проби Вердијевог „Дон Карлоса“, спремао је улогу Великог инквизитора за обнову представе на сцени Народног позоришта, у суботу! Почетком овог месеца певао је у „Севиљском берберину“, а одушевљавао публику на Гала концерту, средином месеца. У пуној снази, у многим поделама, на њега се рачунало на свим сценама, припремала се обнова његовог реситала посвећеног Шаљапину на сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду.
Желео је да његово позориште и његова Опера добију нову зграду, залагао се за многе талентоване, младе уметнике са којима је радио и преносио им богато вокално искуство. Био је човек широког срца и велике душе. То срце није издржало све напоре уметности којој се посветио и којој је посвећивао сваки издисај. Није се никада штедео нити калкулисао.
Имао је узбудљив, мужеван и прелеп глас, даровао га је на стотинама концерата одушевљавајући најшире слојеве публике црначким духовним песмама, а посебно руским репертоаром који нико као он није умео да доживи и пренесе публици која је реаговала овацијама, често дубоко потресена и у сузама. Био је наш Шаљапин, оживљавао је репертоар највећег руског баса преносећи словенску патњу и сентимент свима. Када је певао руски репертоар, питали су „Је ли Рус?“
У томе му је често помагала супруга и уметнички сарадник у свим његовим пројектима, наша изузетна уметница и један од најлепших сопрана које смо икада имали, Милка Стојановић. Њих двоје су били институција ове земље, културе и овога народа.
Живан је изгарао до последњег тренутка и дана за своје улоге и за своју уметност. А био је наш краљ, наш цар и кнез, наш вердијевски бас и руски бас и бас за сва времена. И у будућим представама „Набука“ (Верди) ми ћемо увек евоцирати „његовог“ Захарију, „његовог“ Мефиста (Гуно, „Фауст“), Де Силву (Верди, „Ернани“), Дон Базилија (Росини, „Севиљски берберин“) и размишљати шта је Живан умео најбоље. Могао је да буде комични, буфо бас као и краљевски и моћни, аутентични „озбиљни“ бас, али и распојасани солиста у сјајним руским песмама и романсама. У два тона и у две речи, умео је да нас убеди у све што је желео. Рекао је и отпевао „Еј, ухњем“ и ми смо били одмах у посебној атмосфери руских пространстава.
Умео је да изрази својим гласом подједнако сугестивно снагу, моћ, али и патњу и да дубоко психолошки нијансира тумачени лик, патетитку, херојство и епику, као и љубав, тугу, бол. И у својој природи и у својој уметности имао је топлине за људе, разумевања за колеге, жељу да помогне, подржи оно што је најбоље и да се нада новом крову за све будуће ствараоце и поклонике оперске уметности којој је посветио цео живот.