Analiza EP u rukometu, prvi deo

Da su „orlovi“ uspeli da zadrže koncentraciju nakon polufinala protiv Hrvatske, možda bismo se radovali i najsjajnijem odličju.

Ovako, zlatna medalja otišla je u Dansku, nakon nikad do sada viđenog scenarija na svetskim i kontinentalnim šampionatima. Treće mesto potpuno zasluženo osvojila je Hrvatska, ispred Španaca, „bronzanih“ sa poslednjeg SP u Švedskoj.

Odlične partije balkanskih selekcija zaokružile su reprezentacije Makedonije i Slovenije, osvojivši peto i šesto mesto, čime su obezbedile plasman u kvalifikacije za Olimpijske igre. Po ko zna koji put razočarali su Nemci, dok je potpuno podbacila Francuska, najdominantnija reprezentacija u istoriji svetskog rukometa.

U ovom delu teksta detaljnije ćemo se baviti osvajačem zlatne medalje Danskom, kao i selekcijama Hrvatske i Španije.

Drugi deo rezimea Evropskog prvenstva biće isključivo namenjen osvrtu na igre reprezentacije Srbije.

Francuska, najveće razočaranje EP, i Makedonija, najveće iznenađenje, kao i sve ostale reprezentacije, biće tema trećeg dela teksta o Evropskom šampionatu u Srbiji.

Danska

Kada je Filip Lazarov u 26. minutu prve utakmice druge faze šampionata između Makedonije i Danske „pocepao“ mrežu Niklasa Landina i povisio vođstvo naših južnih suseda na 19:13, danski rukometaši verovatno nisu mogli ni da sanjaju da će se osam dana kasnije radovati zlatnoj medalji.

Ništa na početku šampionata nije najavljivalo takav rasplet. Iako su u Srbiju došli u veoma jakom sastavu (nedostajali su jedino pivotmeni Jesper Nedesbo iz Barselone i Mihael Knudsen iz Flensburga), u prvoj fazi turnira u dvorani Pionir pružili su neubedljive partije. Poraženi su u paklenoj atmosferi od reprezentacije Srbije, a zatim u trećem kolu potpuno neočekivano od Poljske i u Arenu su otišli bez bodova. Jedini trijumf zabeležili su u prvom meču protiv autsajdera Slovačke.

Ipak, u glavnoj rundi šampionata osvojili su maksimalnih šest bodova – golom Hansa Lindberga u poslednjoj sekundi utakmice savladali su Makedonce, a u naredna dva meča pred Dancima su pali Nemci i Šveđani. Preostali rezultati u grupi Danskoj su savršeno išli u prilog, pa su se „ušunjali“ u borbu za medalje. U čudnoj polufinalnoj utakmici rezultatom 25:24 pobedili su Špance, a u finalu u krcatoj Areni simultankom Mikela Hansena dobili su Srbiju 21:19.

Šta je Danskoj donelo trijumf? Na golu je blistao čuvar mreže Silkeborga Niklas Landin Jakobsen. Beležio je u proseku 13.1 odbranu po meču, a ukupno ih je na EP upisao 105. Ka njemu je upućen i ubedljivo najveći broj šuteva, čak 293.

To na najbolji način pokazuje da su Danci još jednom demonstrirali brz i lepršav rukomet, sa mnogo kontranapada i forsiranjem „brzog centra“. Takva igra donela im je veliki broj laganih golova, uglavnom preko brzih krila – Hansa Lindberga, koga je ređe nego inače odmenjivao rukometaš Flensburga Lase Svan Hansen, na desnoj strani i iskusnog Larsa Kristijansena i Andersa Egerta na levoj.

Nešto slabiji nego inače bio je Lindberg, koji je promašio čak 17 puta iz 46 pokušaja. Egert i Kristijansen bili su izuzetno precizni na levoj strani i bili su među najzaslužnijima za trijumfe protiv Nemačke i Švedske, kada su zajedno pogodili 17 puta iz svega 19 pokušaja. Egert je na ta dva meča bio nepogrešiv sa linije sedmerca – sedam od sedam.

Na mestu pivotmena smenjivali su se Rene i Henrik Toft Hansen. Snažna braća na pravi način su zamenili Nedesboa i Knudsena. Naročito se to odnosi na odbranu, gde su bili gotovo neprelazni. Rene se malo više istakao u napadu, a najzapaženiju partiju pružio je u polufinalnom obračunu sa Špancima, kada je postigao četiri gola iz pet pokušaja. Obojica se odlično kreću u napadu, dobro prate ukrštanja i prave izvrsne blokove bekovima, što je Dancima omogućilo mnogo otvorenih šuteva sa devet, a često i osam metara.

Na bekovskim pozicijama igrali su 212 cm visoki Nikolaj Markusen, rukometaš Atletiko Madrida (bivšeg Siudad Reala), Tomas Mogesen, Rasmus Lauge, Kasper Sendergard i Mikel Hansen, verovatno najbolji bek današnjice. Ipak, Danci su na startu šampionata delovali dosta neorganizovano na spoljnim pozicijama.

Ulogu glavnog kreativca preuzeo je Mogesen, ali u njoj se nije najbolje snašao – Danci su gubili dosta lopti, a veliki broj napada završavan je pod pretnjom oduzimanja lopte zbog pasivne igre, što je krajnje atipično za njih. To je jedan od razloga zašto je Hansen na kraju prve faze imao mizeran procenat šuta iz igre (11/29).

Povratak u sastav Boa Spelerbega na početku drugog kruga turnira bio je vrlo značajan za Dance. Rukometaš Koldinga povezao je redove tima, a sa pet golova i nekoliko izborenih semderaca održao je tim u životu protiv Makedonaca. Istančanim osećajem za prostor i nepredvidivim asistencijama ka krilima i pivotima Spelerberg je uneo novu dimenziju u igru Danaca.

Njegovim povratkom potpuno se razigrao Mikel Hansen, koga je od početka druge faze, pa do kraja šampionata bilo gotovo nemoguće čuvati. Protiv Makedonije postigao je 12 golova iz 17 šuteva i najzaslužniji je što su Danci stigli prednost protivnika. Na toj utakmici zabeležio je i pet asistencija. Na mečevima protiv Nemaca i Šveđana postigao je još devet golova i imao isto toliko asistencija.

Špancima je u polufinalu dao četiri gola i imao osam asistencija, dok je u finalu gotovo sâm pobedio našu reprezentaciju.Bio je strelac devet golova iz samo 13 pokušaja, od čega čak tri u momentima kada je Dancima pretio pasivan napad.

Na šampionatu je demonstrirao sve svoje kvalitete – snažan i precizan šut sa veoma brzim izbačajem, širok dijapazon šuteva (golove je postizao iz skok-šuta, iz koraka „kroz glavu“ odbrane i na svoj omiljeni način – ispod ruku protivničkih rukometaša). Za klasičnog „bombardera“ pokazao je i izvanredan pregled igre, pošto je bio drugi asistent prvenstva sa 30 uspešnih dodavanja. Izabran je u najbolju postavu šampionata, a ne bi bilo nepravedno ni da je poneo titulu najkorisnijeg igrača takmičenja.

Od 23-godišnjeg Nikolaja Markusena očekivalo se mnogo više, dok su Mogesen i Sendergard igrali dosta promenljivo.

Najveća podrška Hansenu na spoljnim pozicijama bio je Rasmus Lauge Šmit (20, 193cm), jedan od ljubimaca danskih navijača. Svoj specijalitet, moćni šut iz koraka, imali smo prilike da vidimo u više navrata. Najbolju utakmicu odigrao je protiv Španije. Tada je postigao šest golova iz devet pokušaja i kaznio je protivnike jer su bazirali odbranu na Hansenu.

Danska je na ovom šampionatu igrala nekoliko tipova odbrane – od standardne 6-0 formacije sa dubokim istrčavanjima na bekove, do 3-2-1 i 4-2 postavki sa odličnom braćom Toft Hansen i Kasparom Nilsenom na čelu.

Najzanimljivija je ipak bila jedna vrlo pokretljiva zona, nešto između 3-2-1 i 5-1 formacije, sa odličnim „zatvaranjem trouglova“ i istrčavanjem „dvojke“ u odbrani na protivničkog levog beka prilikom drugog ili trćeg kruženja lopte ekipe koja je u napadu. Često su takvom postavkom uspevali da poremete protivničke ekipe presecajući im kontinuitet napada i dovodeći ih u opasnost od oduzimanja lopte zbog pasivne igre.

Nakon svega što su prikazali na turniru, može se slobodno konstatovati da su izabranici selektora Ulrika Vilbeka zasluženo postali prvaci Evrope – zbog svoje borbenosti, pobedničkog duha, rukometnih kvaliteta, ali i veoma sportskog i fer ponašanja. To je prepoznala i publika u beogradskoj Areni, koja ih je samo pola sata nakon što su porazili Srbiju u finalu nagradila aplauzom.

Sve pohvale idu i na račun danskih navijača, kojih je u Beogradu bilo nekoliko stotina. Ispratili su sve mečeve svoje selekcije i zdušno bodrili svoju reprezentaciju čak i u trenucima kada je izgledalo da uskoro sledi pakovanje kofera i povratak kući.

Hrvatska

Reprezentacija Hrvatske na prventsvo Evrope u Srbiju došla je izuzetno motivisana, ali oprezna u prognozama, pre svega zbog snažnih protivnika preko kojih je vodio put do medalje. Ključni faktor za prolazak u završne borbe bilo je prenošenje maksimalnog broja bodova iz prve faze u Vršcu, gde je trebalo savladati neugodne Norvežane i Islanđane, te mlade i dokazivanja željne Slovence.

Zacrtani plan kompletno je ispunjen i puni optimizma „kockasti“ su otišli u Novi Sad, gde su ih čekali Španci, Mađari i Francuzi. Nakon tesnog poraza od Španaca, sledila je presudna utakmicu za prolazak u polufinale.

Protiv Francuza, svetskih, evropskih i olimpijskih šampiona, Hrvati su odigrali perfektno i pobedili su sa čak sedam golova razlike. Nikolu Karabatića ostavili bez ijednog gola, a najboljeg golmana sveta Tijerija Omejera sveli na svega 10 odbrana od 38 šuteva. Drugo poluvreme Hrvatska je rešila u svoju korist rezultatom 18:10. Ne pamti se da je neko ovoj generaciji Francuza, koja je godinama superiorna na rukometnoj sceni, neko tako zatrpao mrežu u jednom poluvremenu.

Zauzevši drugo mesto u grupi, put je Hrvate vodio preko domaće reprezentacije Srbije. U spektakularnom meču, kojem su prethodile tenzije koje nemaju nikakve veze sa sportom, u punoj Areni Srbija je bila bolja i poslala je Hrvate u borbu za bronzu. Treba istaći da su hrvatski i srpski rukometaši pokazali zavidan sportski duh i odigrali meč bez ijedne čarke, što je bilo prilično teško imajući u vidu pozadinu duela.

Meč za treće mesto Hrvati su odigrali protiv Španaca, koji su ih nekoliko dana ranije savladali u prvom meču druge runde turnira. Iako emotivno ispražnjeni, izabranici Slavka Goluže nadigrali su Španiju i potpuno zasluženo su osvojili bronzanu medalju.

Hrvati su publici u Vršcu, Novom Sadu i Beogradu prikazali lep rukomet. Odličan na golu bio je Mirko Alilović, koji je sakupio 80 odbrana na osam mečeva. Zaustavio je i osam sedmeraca. Sa 16 odbranjenih šuteva bio je najbolji na otvaranju prvenstva protiv Islanda, meču koji je umnogome odredio sudbinu hrvatske reprezentacije.

Tada ga je dobro zapamtio Aron Palmarson, koji je promašio čak 10 puta. Izuzetan je bio i u drugom poluvremenu meča protiv Francuza, kada je sa nekoliko odbrana dao vetar u leđa svojim saigračima.

Hrvatski krilni igrači bili su vitalni deo tima na ovom turniru. Na levoj strani na startu šampionata briljirao je Manuel Štrlek, 23-godišnji rukometaš Zagreba. U prve četiri utakmice postigao je 17 golova iz 23 šuta, a na spomenutom meču protiv Islanda bio je savršen – osam od osam.

Protiv Španije se povredio i do kraja EP nije mogao da igra, a njegova zamena Ivan Ninčević nije bio ni izbliza tako ubojit. Hrvoje Batinović, igrač Splita i najbolji strelac hrvatske lige, nije dobio pravu priliku. Igrao je samo 13 minuta i za to vreme uputio jedan šut ka golu protivnika.

Na desnoj strani briljirao je Ivan Čupić, rukometaš Rajn-Nekr Levena, postigao je 42 pogotka iz 55 šuteva. a bio je i skoro nepogrešiv sa penala (24/26). „Čupko“ je Slovencima dao devet pogodaka, Francuzima sedam, a isto toliko postigao je i u borbi za treće mesto.

Ni na jednom meču nije podbacio i potvrdio je da je među najboljima na svetu na svojoj poziciji. Racionalan je, izvanredno trči kontre i „brzi centar“, a pri uskoku s krila retko greši, pošto mu dobra zadrška i osećaj za prostor omogućuju da i iz malih uglova pronađe put do mreže. Nejasno je zašto nije izabran u idealni tim prvenstva.

Njegova zamena Zlatko Horvat dao je 17 golova, a najviše protiv Mađarske (11). Promašio je važan šut protiv reprezentacije Srbije pri rezultatu 25:22, kada je iz čiste pozicije šutirao pored gola.

Posao na crti po običaju je odlično obavio Igor Vori. Iako je postigao nešto manje pogodaka nego na ranijim takmičenjima, pivotmen Hamburga i dalje predstavlja motornu snagu ekipe. U odbrani igra isturenog igrača u 5-1 formaciji i halfa ili prednjeg u 3-2-1 postavci. Svojim iskustvom i visinom veoma dobro remeti tranziciju i ograničava tečnost napada protivnika.

Na ovom prvenstvu uputio je manje šuteva nego inače i za svoje standarde imao je nešto lošiju realizaciju (18/27). Za njega nije postojala adekvatna zamena – Željko Musa igrao je uglavnom u odbrani, a ovom prilikom u sastavu nije bilo Renata Sulića i Marina Marića.

Na bekovskim pozicijama impresivan je bio desni bek Zagreba, 210 cm visoki Marko Kopljar. Ukupno je postigao 25 pogodaka iz svega 37 šuteva, što je vrhunski učinak za igrača na njegovom mestu. Podizao je formu kako je takmičenje teklo i najbolje mečeve odigrao je protiv Francuske i Srbije. Na oba meča postigao je po sedam golova. Ima jak i precizan šut sa devet metara, a praćenjem igre i uskakanjem u zonu između prvog i drugog igrača, neretko sa slabije noge, sve više podseća na Petra Metličića, najboljeg desnog beka u istoriji hrvatskog rukometa.

Takođe, Kopljar je dokazao i da je jedan od najkompletnijih odbrambenih rukometaša na planeti. Visina mu omogućuje da sa lakoćom blokira protivničke šuteve iz daljine, a za svoju konstituciju zapanjujuće je pokretan i brz u nogama. Zato su retke situacije u kojima protivnički igrači uspevaju da ga prođu u igri „jedan na jedan“.

Marko Kopljar je potpuno zasluženo izabran u najbolju postavu prvenstva i jasno je da sa 25 godina predstavlja snagu koja treba da nosi reprezentaciju Hrvatske na narednim takmičenjima. Kopljara je sasvim solidno odmenjivao Denisu Buntić. Iskusni 29-godišnjak postigao je 19 golova na EP.

Kvalitetan turnir odigrao je i Blaženko Lacković. Upisao je 32 pogotka iz 56 šuteva. U preliminarnoj fazi u Vršcu bio je pravi vođa tima, a najbolji meč odigrao je protiv Španije u borbi za treće mesto. Bio je strelac sedam golova, lako je rešavao nalete protivničkih odbrana, demonstrirao je svoju prepoznatljivu fintu iz koje sledi šut iz poluereta. Ukratko, podsetio je na blistava izdanja iz perioda kada je Hrvatska bila najbolja reprezentacija na svetu.

Razočarao je Domagoj Duvnjak, postigavši samo 13 pogodaka iz čak 38 pokušaja. Nije razigravao saigrače ni približno koliko to treba da radi igrač njegovog renomea. Čak ni povlačenje polukontre i kontre i hitar prvi korak i probijanje zone, karakteristike zbog kojih i igra za Hamburg, nisu bili ni približno na nivou koji je očekivala hrvatska javnost.

Ivano Balić, zvanično najbolji rukometaš sveta svih vremena, nakon brojnih problema sa povredama u Srbiji je pokazao samo delić magije kojom je godinama fascinirao rukometni svet. Dao je svega osam golova na turniru. U nekoliko navrata uspevao je da promeni ritam utakmica i „podigne“ svoju ekipu, dobro je navlačio protivničke odbrane i prosleđivao loptu ka Kopljaru, a izborio je i nekoliko sedmeraca. Ipak, u najvažnijim utakmicama videlo se da više nije onaj stari.

Ranije bi, u momentima kada se utakmica odlučuje, preuzimao sve u svoje svoje ruke i uspevao bi da prelomi meč samo sebi svojstvenim prodorima, asistencijama ili šutevima iz daljine. Sada to nije bio slučaj, što je najočiglednije bilo na utakmici protiv Srbije.

Damir Bičanić i Drago Vuković imali su epizodne uloge, dok je svoj deo posla u odbrani solidno odradio Jakov Gojun. Njemu će Hrvati verovatno najviše zameriti promašen „zicer“ protiv Srbije pri rezultatu 17:16.

Španija

Reprezentativci Španije nisu uspeli da se drugu godinu u nizu kući vrate sa medaljom oko vrata. Na prošlogodišnjem prvenstvu sveta u Švedskoj u borbi za treće mesto pobedili su domaću selekciju, a na EP u Srbiji u meču za bronzu lako su izgubili od Hrvatske.

Španci su u našu zemlju doputovali bez Arpada Šterbika, jednog od najboljih golmana sveta. Minutažu među stativama gotovo ravnopravno podelili su Ombrados, koji je imao 43 odbrane i slabih 27% zaustavljenih šuteva, i Sijera, koji je sa 46 odbrana i 32% uspešnosti bio nešto bolji. Njih dvojica uspeli su da zaustave svega tri sedmerca na čitavom turniru.

Kada se zna da Šterbik bez problema može da ima 20-ak odbrana, uz dva-tri skinuta penala samo na jednom meču, jasno je koliki hendikep je „furiji“ predstavljalo njegovo neigranje.

Preneli su tri boda iz prve faze – savladali su Francuze i nesrećno su remizirali sa Mađarima, pošto su primili gol iz sedmerca u poslednjoj sekundi. U prvom i najvažnijem meču druge faze pobedili su Hrvate, a zatim bez mnogo problema Island i Sloveniju, pa su kao prvi u grupi otišli u Beograd. Polufinalni meč protiv Danaca počeli su odlično i poveli su rezultatom 7:3.

Tada su neobjašnjivo pali, a Danci su predvođeni Rasmusom Laugeom preuzeli vođstvo i u 53. minutu imali rezultat 23:20. Španci su se vratili, stigli do 24:24, ali je Mikel Hansen 50 sekundi pre kraja postigao gol za konačan rezultat. Ugalde je u poslednjem napadu sjajno uskočio s krila, pogodio „male rašlje“, ali sudije su zbog prestupa poništile pogodak.

Španci su na EP igrali nešto drugačiju odbranu nego uobičajeno. Sa čuvene čvrste 6-0 postavke, selektor Valero Rivera prešao je na varijacije 5-1 i 3-2-1 odbrane, sa isturenim visokim igračima koji su ometali protivničke akcije. Utisak je da su na otvaranju šampionata takvom odbranom dosta zbunili Francuze, a i do kraja turnira ta odbrana davala je sasvim dobre rezultate.

Koliko su igrali agresivnu odbranu, adekvatno ilustruje činjenica da je najbolji odbrambeni igrač EP došao baš iz njihovih redova – korpulentni Viran Moros.

Levo krilo selekcije Španije pokrivali su Kristijan Ugalde i Huanin Garsija, rukometaši Barselone. Ugalde je imao 18 golova iz 25 udaraca, dok je Garsija donekle podbacio, postigavši svega 11 golova iz 21 pokušaja. Sa 21 i 20 golova na desnoj strani dobri su bili Viktor Tomas i Garsija Parondo. Španska krila po običaju su odlično trčala kontre i polukontre, što im je donelo dosta golova.

Treba istaći da je Garsija Parondo, rukometaš Atletiko Madrida, odigrao očajno u poslednjih 15 minuta meča za bronzu, kada je promašio sedmerac i zicer, napravio faul u napadu i bacio jednu kontru ka Viranu Morosu „u bunar“. Sve to dešavalo se u trenucima kada su Španci pokušavali da uhvate priključak i možda bi u tome i uspeli da njihovo desno krilo nije napravilo toliko grešaka.

Hulen Aginagalde, sa svojih 195 cm i 110 kg, predstavljao je bitnu kariku u napadu Španaca. Postigao je 17 golova, često je navlačio po dvojicu protivničkih igrača na sebe, a iznudio je i veliki broj sedmeraca i isključenja. Čvrstim blokovima, što mu je jedan od zaštitnih znakova, pravio je mnogo prostora svojim bekovima za šut, nudeći im i opciju da ga proigraju na crti.

Pivotmen Atletiko Madrida ima 29 godina i jedan je od najboljih igrača sveta na crti, pa Španci u narednih nekoliko godina neće imati briga oko te u modernom rukometu važne pozicije.

Udarna snaga Španaca po običaju bili su bekovi. Imali su veliki broj po karakteristikama i kvalitetu sličnih igrača na tim pozicijama i neke utakmice dobili su upravo tempom koji im je dugačka klupa omogućila. Smenjivali su se Makeda, Kanjeljas, braća Entrerios, Sarmiento, Gurbindo, u nekim trenucima čak i vremešni Iker Romero.

Najbolji strelac bio je Hoan Kanjeljas sa 26 pogodaka iz 39 pokušaja. Međutim, podbacio je u ključnim utakmicama, kada je svojoj ekipi bio najpotrebniji. Na dva meča u Areni postigao je samo jedan gol, u utakmici za treće mesto. U polufinalu Dancima iz četiri udarca nije dao nijedan. S druge strane, Sarmiento je najbolji bio kada se odlučivalo o podeli medalja, ali njegov učinak 9/12 iz igre u poslednja dva meča nije bio dovoljan Špancima da se domognu medalje.

Horhe Makeda postizao je oko tri gola po utakmici, najviše četiri (iz isto toliko pokušaja) protiv Danaca. Gurbindo je bio standardno precizan (12/17), dok su Raul i Alberto Entrerios ukupno dali 30 golova. Romero je postigao 26, ali čak 19 iz sedmeraca.

U napadu Španaca bilo je evidentno da je „srednjak“ Barselona Danijel Sarmiento jedini kreativan igrač u ekipi. Preostali bekovi spadaju u kategoriju težih i sporijih, koji ne mogu tako lako sami sebi da izgrade poziciju i upute udarac iz izgledne pozicije. Sarmiento to može, sa lakoćom „čita“ protivničke odbrane, izvrsno je sarađivao sa Aginagaldeom i ima odličan šut iz koraka.

Neigranje Hosea Marije Rodrigesa-Ćeme, snažnog i lucidnog srednjeg beka Atletiko Madrida, bio je veliki peh za reprezentaciju Španije. Njegovo prisustvo znatno bi ubrzalo i pojednostavilo igru Španaca u napadu. Jasno je da bi Španci s njim i već spomenutim Arpadom Šterbikom bili među glavnim kandidatima za zlatnu medalju.