Ограничење марже не снижава цене основних намирница

Намера Владе је, као и увек, била добра и усмерена ка општој користи. Пшенично брашно, јестиво биљно уље, кравље млеко, јогурт, шећер, свеже месо и риба, намирнице које битно утичу на цену потрошачке корпе. Економиста Стојан Стаменковић, међутим, указује на изразито нетржишни карактер ограничавања марже.

"Контрола цена у тржишним економијама уводи се у случају: рата, земљотреса, поплава великих размера, цунамија, а ништа од тога се није догодило. Овом одлуком је фактички уведена контрола цена, јер маржа је цена услуге трговине и то потпуно искаче из једног тржишног система у који се ми кунемо. Надлежни министар је објаснио да нигде у земљама Европске уније та маржа није већа од десет одсто, једино је заборавио да каже у којој земљи је то постигнуто контролом", наводи Стаменковић.

Колико нетржишна, уредба је, ако је судити према нашој анкети, остала незапажена и међу анкетираним Новосађанкама.

Према њиховим речима појефтињења било којих производа су неприметна. Због веће разлике у ценама, чешће се опредељују за набавке у већим маркетима, у којима су поједини производи знатно јефтинији, а неретко се одлучују да због нижих цена основних намирница одлазе у куповину у суседне земље.

Ниже цене у продавницама нису само у интересу купаца већ и продаваца, јер од промета купују робу, хране породице и плаћају обавезе држави, истиче секретар Удружења трговаца Новог Сада Млађан Шумић.

Кључ јефтиније робе није код трговаца, већ у рукама произвођача, објашњава Шумић, на примеру цене шећера.

"Вама треба за килограм шећера десет килограма шећерне репе. Улазна цена произвођачу је четрдесет динара за килограм шећера. Ми је купујемо, сад су скинули после ове уредбе и они нешто цену, била је сто динара, а сад је деведесет. Од четрдесет до деведесет, то је маржа произвођача, значи сто посто, са свим трошковима", каже Шумић.

Сличан је и пример јестивог уља које произвођачи испоручују по стотину двадесет динара за литар, што је прескупо и без динара марже, сматра Шумић.

Он указује и на низ нелогичности у Уредби: од неразумевања суштине марже, као величине из које трговци треба да намире све обавезе и зараде понеки динар, до чињенице да тих десет одсто марже треба поделити унутар трговачког ланца.

"Већина малих трговаца из околине Новог Сада снабдевају се у велепродајама. Велепродаја је већ искористила пет-шест посто марже, а на неким производима чак и десет. Значи и трговце на мало терају да продају по истој цени", додаје Шумић.

У Новом Саду и околини послује 1.500 мањих продавница са око пет хиљада запослених. Притиснути смањењем маржи, великим режијским трошковима и обавезама према држави, али и све скромнијом куповном моћи, многи мали продавци ће ставити кључ у браву. Можда то некоме и одговара, пита се Шумић.

"Педесет одсто трговине у Србији обавља се у малим радњама, а педесет одсто у великим трговинским ланцима. У земљама у окружењу сву трговину су преузели велики системи и наравно некоме овде је то засметало. Ми немамо више домаће трговинске ланце", каже он.

Шумић није и једини који упозорава на то да ће страни трговински ланци неминовно довести до фаворизовања стране и брендиране робе, на рачун домаћих производа.

У неким суседним земљама брендирани производи великих трговинских ланаца већ достижу трећину понуде.

Проблем маржи, дакле, није само економски, већ и социјални, па чак и политички. Баш као што ни високе цене, не само основних производа, нису само проблем маржи, односно превеликог трговачког апетита.