Učesnici saobraćajnih nesreća: Strah ostaje zauvek

ČULA se jaka lomljava i u tom trenutku sam čvrsto stegla Zoricu za ruku. Nekoliko putnika pritislo mi je noge. Počela sam da gubim dah. Zaplakala sam od nemoći.

Reči koje je pre 35 godina izgovorila u pero dopisniku našeg lista, Snežana Nedeljković pamti i danas. Pamti i sav užas koji su opisivale. Bila je to jedna od najvećih tragedija u Čačku. Gradski autobus pun putnika na pružnom prelazu kod preduzeća „Čačanka“ naleteo je na voz koji je retko saobraćao između železničke stanice i „Slobode“. Poginulo je jedanaest ljudi. Snežana se tada prezivala Lekić i bila je učenica drugog razreda Gimnazije. Zorica je bila njena drugarica i u stravičnoj nesreći izgubila je život.

Kada njihova muka izbledi na novinskim stranama, za ljude koji su preživeli teške saobraćajne nesreće, borba tek počinje. Borba sa ranama i povredama koja traje mesecima, i još teža - bitka sa traumama i strahovima koja traje godinama.

- Ležala sam zaglavljena u prevrnutom autobusu, čini mi se satima - seća se Snežana. - Zaista mi je u tom trenutku kroz glavu prolazio čitav život. O svemu sam razmišljala dok sam gledala kako iznose mrtve i spasavaju žive. Ja sam bila poslednja preživela koju su izvukli iz smrskanog autobusa. U nekim novinama sam se čak našla na spisku poginulih. Vatrogasci su morali da seku lim da bi me izvukli. Neverovatno, ali nisam imala ozbiljnih povreda.

Snežana danas svakodnevno seda za volan automobila, ali oporavak od nesreće trajao je dugo i bio pun trauma.

- Osećala sam strah i paniku svaki put kada bih se približila mestu nesreće - kaže. - Kada sam išla u školu, autobus je prolazio preko istog pružnog prelaza. Ja sam neposredno pre tog mesta izlazila iz autobusa i prelazila ga pešice. Strah nikada potpuno ne nestaje. I danas kada moji sinovi voze, ja ne spavam dok se ne vrate kući. Često im pričam o svemu što mi se dogodilo.

Zima 1996. godine zamalo je bila kobna za Marijanu Mišić. Sa majkom i prijateljima, tada dvadsetogodišnja Marijana bila je u atomobilu koji je na magistralnom putu podleteo pod kamion pun uglja. Kamion je bio zaustavljen nasred puta, bez svetla, bilo kakvih oznaka, prekriven blatom. Marijana je spavala.

- Probudila sam se u bolnici ne shvatajući šta se dešava - priča danas Marijana. - Kao snoviđenje u glavi mi je bila slika ljudi koji me nekuda nose. To mi je jedino sećanje na nesreću. Kada su mi rekli šta se dogodilo, zahtevala sam da vidim majku da bih se uverila da je preživela. Srećom, svi su preživeli.

Otoci i rane nestali su sa Marijaninog lica posle nekoliko meseci. Ožiljci na duži rok bili su dublji.

- Imala sam noćne more, a godinu dana nisam reagovala na dešavanja oko mene - kaže Marijana. - Dugo sam u automobil ulazila samo ako je to bilo apsolutno neophodno. Tek 2001. godine odlučila sam da upišem vožnju. Majka i ja zajedno smo otišle u auto-školu. Ja sam naučila da vozim i položila vozački ispit. Majka nije mogla.

Malo je stvari koje želju za životom mogu da probude snažnije od dolaska na ivicu smrti. Uprkos ožiljcima i strahovima, Marijana kaže da je nesreća naučila da fraza „život je samo jedan“ nije samo - fraza. Posle nesreće trudila se da živi tako da joj ne bude žao nijednog trenutka.