Bojana Maljević: Imala sam plan za odbijanje udvarača

Kad pomislim na detinjstvo, naizmenično mi se ređaju slike dvorišta kuće u kojoj sam rođena, mame kako me nosi na rukama, tate koji se zajedno sa mnom spušta sankama niz beogradsku Crnotravsku ulicu… Često mi u sećanje dolazi scena kako sa sestrom čekam u redu za ljuljašku, stari bračni roditeljski krevet pun stripova…

Život u petoj brzini
Svega se živog seća Bojana, ponosna je na svoje detinjstvo. Ali smatra da joj se u životu sve prerano događalo. U školu je pošla sa šest godina, od malih nogu je pohađala dramski studio Radio-televizije Beograd koji je vodio Mika Aleksić. Prvi kadar snimila je već sa četiri, a bioskopski prvenac desio joj se u trinaestoj.
– Onda sam upisala glumu sa 17 godina, zatim se udala u 21. i postala mlada mama.
Lepa Bojana priznaje da je od rane mladosti imala problem da se odbrani od brojnih udvarača.
– Više sam smišljala kako da odbijem muškarce, nego na koji način da zavedem simpatiju. Ali imala sam slobodu izbora, a bez toga nemate ništa – kaže.

Kuća puna sveta
Porodična kuća u kojoj je odrasla uvek je bila puna gostiju. Posećivali su je glumci, pisci, reditelji, slikari, pevači, pesnici.
– Kod nas je dolazio i običan svet, komšiluk, taksisti, majstori, krojači, beskućnici… Privilegija je kad se od najranijih dana suočiš s najrazličitijim pogledima na svet.
Razbolela se od mononukleoze tek što je upisala prvi razred. Zato ga nije završila na vreme, a odmah je krenula u drugi.
Seća se da zbog bolesti nije prisustvovala priredbi na kojoj su svi njeni drugari dobili pionirske marame.
– Sada to možda zvuči smešno, ali ja sam puno patila. Bila sam neutešno dete koje nije izreklo pionirsku zakletvu.
Čitala je to kao znak da ne može ni u čemu da bude dovoljno dobra.
– Možda je baš ta besmislica bila razlog što sam danima sedela u kutiji kreveta, gde su stajali očevi stripovi koje sam proučavala. Čitala sam krišom i knjige namenjene starijima.
Družila se više s dečacima nego s vršnjakinjama, a i sebe je dugo doživljavala kao muškarca. Mislila je da dečaci bolje prolaze u životu.
– Oduševljavale su me neke ličnosti iz stripova i dečjih knjiga. Želela sam da budem poput Ripa Kirbija ili Toma Sojera.
Sazrevajući, shvatila je da je potpuno u redu da bude žensko, ubrzo joj je Modesti Blejz postala omiljeni lik.
– Identifikovala sam se s likovima na papiru, a ne sa stvarnim ljudima. Verovatno sam zato odmalena htela da budem glumica. Posle sam imala dilemu: gluma ili advokatura. Na kraju sam izabrala glumačku profesiju jer sam videla da u našoj zemlji nema ništa od prava i pravde.

Kad se spoje gluma i pravo
A onda je uspela da spoji sve svoje ljubavi. U filmu „Sestre“, svom poslednjem producentskom i glumačkom projektu, bavila se ljudskim pravima i problemima srpskog pravosuđa.
– Film govori o trgovini ljudima kao zločinu protiv čovečnosti. Sniman je po istinitim događajima. Razgovarala sam s bivšim žrtvama, pročitala na hiljade stranica raznih ispovesti, bolnih iskustava, sudskih spisa…
Bilo joj je izazovno i potresno da se bavi tim problemima.
– Uznemirili su me užasi kroz koje su prošle te devojke i žene. Ukinute su im sloboda kretanja i druga osnovna ljudska prava, primoravane su na seks uz užasno nasilje – ističe.
Bojana promoviše kampanju Ujedinjenih nacija koja nosi naziv „Plavo srce“. Kao simbol tuge, svih srca, bez slobode i u nekom obliku ropskog odnosa.
– Kampanju smo promovisali širom Srbije besplatnim projekcijama filma „Sestre“ i tribinama o trgovini ljudima. U oktobru je film prikazan u bečkom predstavništvu Ujedinjenih nacija. Na tom mestu dobila sam priznanje za film i ceo projekat.
Sada su pred njom novi izazovi. Igra u nagrađivanoj predstavi „Švabica“ u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.
– Spremam ulogu direktorke škole u dečjem filmskom mjuziklu „Zmajovini pangalozi“. Iščekujem i premijeru filma „Top je bio vreo“ u kojem glumim, a režiju potpisuje Boban Skerlić.