Зашто су нам уџбеници пуни грешака?
|
У последње време мало-мало па неко пронађе и обелодани мању или већу грешку у неком од уџбеника. Онда се шира јавност згражава и тражи кривца, у стручној јавности они који су тој кривици ближе или даље траже оправдање, а ђаци углавном и даље уче из уџбеника које су им родитељи, ако нису у разредима у којима им држава уџбенике поклања, скупо платили. И тако до детектовања неке нове грешке, па поново тражење кривца, оправдавање, учење погрешног...
А ти таласи, који с времена на време ускомешају јавност, у ствари су само последице којима ваља наћи узрок, а он је, сасвим сигурно, негде на путу који рукопис пређе до одобреног уџбеника. На том путу сваки корак је тачно прописан и уређен дугоочекиваним и пре две године донетим Законом о уџбеницима. Он тачно прописује које услове издавач мора да испуни да би добио лиценцу, али и под којим условима му се она одузима. Закон, корак по корак, трасира и пут прављења уџбеника, по којем о рукопису прво стручну оцену мора да да рецензентска комисија издавача, у којој, осим што сва три члана морају бити стручна за област којом се рукопис бави, један мора бити и наставник у непосредном раду с ученицима. Уз ту рецензију, рукопис за уџбеник препоручују и још три појединачне рецензије.
Закон тачно прописује и стандарде и квалитете које уџбеник мора да поседује, почев од садржаја, преко педагошко-психолошких, дидактичко-методичких, језичких захтева, па све до графичке, ликовне и техничке опремљености. Рукопис који задовољава све ове захтеве издавач затим нуди Министарству просвете и науке, које га прослеђује Заводу за унапређење образовања и васпитања. Завод даје стручну оцену квалитета понуђеног рукописа и с том оценом прослеђује га Националном просветном савету или, ако је у питању уџбеник за стручни предмет, Савету за стручно образовање, а ако је у питању уџбеник за образовање одраслих – Савету за образовање одраслих. После још једног прегледа у надлежном савету, тај савет га враћа министру с препоруком да га одобри или не одобри за употребу.
Закон каже и да Национални просветни савет прати и вреднује одобрене уџбенике и уколико процени да се њиховим коришћењем не остварују циљеви образовања и васпитања и општа и посебна постигнућа ученика, може да предложи министру просвете да их повуче.
Све то лепо прописује Закон. Само, изгледа да су и они који сходно
том закону пишу уџбенике, али и они који те рукописе за уџбенике
препоручују, и сами учили из исто тако лоших уџбеника па могу и да
напишу, али и да без примедбе препоруче уџбеник који може одвести до
порно-сајтова или се у њему било шта учи на примеру именице “глупача”,
или, само у њему, лав живи у прашуми, док му је у природи станиште
савана, или...