Капућино и Паћино, против капучина и Пачина

Жена улази у кафић и наручује капучино, а затим се обраћа пријатељици и пита је да ли је можда видела нови филм Ал Пачина „Дивља Салома”. Конобар помисли да има посла са „госпоџом” – фолиранткињом. Међутим, она се само труди да говори по правопису српског књижевног језика, жели да покаже да је и то могуће, упркос општем згражању.

Веровали или не, када наручите капучино, бићете по правопису сасвим у праву, без обзира на то што је изговор „капућино” општеприхваћен, и погрешан. Исто важи и за Ал Пачина, ламборгини. Да је тако, посведочио је за наш лист академик Иван Клајн, наш познати лингвиста, романиста и историчар језика. На запажање да Италијани изговарају нешто између наших гласова „ч” и „ћ”, Иван Клајн даје објашњење:

– Апсолутно сам за „ч”, за изговор капучино, као и за изговарање презимена Пачино. „Капућино” је грешка која се постепено раширила, а правописци су је касно приметили. Италијани, Енглези и Шпанци имају африкату која није тако тврда као наше „ч”, а није ни тако мека као наше „ћ”, али у правопису се јасно каже – није битно звуковно најверније могуће имитирати глас, нити мерити да ли је изговор ближи једном или другом, него је битна наша традиција. Код нас се увек говорило и Челини, Беатриче и Кроче, дакле то мора остати „ч”.

Међутим, како каже академик Клајн, има и изузетака од „ч”.

– Једини изузетак који је признат у правопису, и ја се слажем са тим, то је оно „ћао”, које је већ толико распрострањено да га не треба мењати у „чао”. Али, када је у питању капучино, и када је реч о именима – Моника Белучи, Гучи, Бертолучи, онда се морамо држати норме. Правопис се мора поштовати, додаје академик Клајн.

Поред тога, често имамо проблем да транскрибујемо инострана имена која садрже апостроф, и према Клајновом објашњењу, имена са апострофом треба и да га задрже у нашој верзији – Д` Аратањан, О` Мали, као и назив француске издавачке куће Л`Аж Д` Ом.

Нису нам проблем само Италијани, и Енглези знају да „помрсе рачуне”. Шекспиру није довољно што је највећи драмски писац свих времена, његово име код нас још увек није стандардизовано, па тако често постоје недоумице да ли је он Вилијам, Виљем или Вилијем. Необично је, међутим, што такве недоумице углавном не постоје када се спомиње млади принц Вилијам, војвода од Кембриџа.

– Како то?, пита наш познати лингвиста и професор Владо Ђукановић, који је на Радио Београду 2 водио већ тридесет емисија на тему транскрипције и изговора страних речи у српском језику.

– Основни проблем је то што код нас не постоји начин да одређена језичка норма буде до краја поштована, друго, сама језичка норма није конзистентна. Дакле, постоји више граматика српског језика, на несрећу постоји само један речник и више правописа српског језика, и нико вас не тера да користите само једно правописно решење, из само једног правописа. То доводи до ситуације да, када је реч о транскрипцији страних речи и имена, немате никаква обавезујућа правила. У конкретном случају капучина и Ал Пачина, то је интервенција професора Ивана Клајна, нашег познатог романисте и нашег најпознатијег нормативисте, који је у једном тренутку осетио потребу да стандардизује то питање и да препоручи да оно што људи иначе изговарају као „ћ” у ствари буде „ч”, истиче Ђукановић, додајући.

– Међутим, ни ове препоруке нису обавезујуће, то је лични став професора Клајна. Имате нормативну препоруку, али нема ко да је поштује, то је последица ниског цивилизацијског нивоа. Сви говоре капућино, и човек испада смешан ако у друштву говори капучино.

Да ли да зачуђеном конобару ипак кажемо да желимо капучино, питамо Владу Ђукановића. Његов одговор је да они који сматрају да треба да поштују језичке стандарде треба да поштују и препоруку професора Клајна.