Kurt Valdhajm - skriveno zlo: Zločinac na čelu UN

Niko ga nije ni pitao gde je bio i šta je radio minulih pet godina, kome je služio i kakav je trag za sobom ostavio, kako je moguće da se oficir za vezu i član štaba armijske grupe E, čovek od najvećeg poverenja fon Lera slobodno šeta i ne polaže račune za "zasluge" zbog kojih mu je Hitler lično obesio gvozdeni krst o vrat.

 

Naprotiv, on će se odmah naći u službi Karla Grubera, prvog posleratnog austrijskog ministra inostranih poslova a potom i austrijskog kancelara.

Pod staklenim zvonom

Pod staklenim zvonom autoriteta Karla Grubera, Valdhajm će odmah posle rata steći titulu doktora pravnih nauka i stati na odskočnu dasku sa koje će se vinuti u orbitu diplomatije i politike.

 

Njegova zvezda je zasjala punim sjajem i u zasenak bacila ratne godine i ratne "zasluge" pa se u jednom momentu našao i u stolici poslanika austrijskog parlamenta, bio je ambasador u Kanadi, a od 1968. a od 1968. do 1972. i ministar spoljnih poslova Austrije.

 

Nije ni dogurao do kraja četvorogodišnjeg mandata na toj lagodnoj diplomatskoj stolici kad je započela kampanja za mesto četvrtog generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, odnosno za naslednika glasovitog U. Tanta, i kad se njegovo ime našlo u krugu najozbiljnijih kandidata za tu tako prestižnu i važnu funkciju.

Ozbiljni protivkandidati su mu bili Maks Jakobson iz Finske i Herere iz Čilea, ali kad je došlo do razmimoilaženja i nesaglasja u Savetu Bezbednosti kao glavnom filteru kroz koji prolaze kandidati za generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, akcije Kurta Valdhajma su naglo porasle.

 

Velika Britanija i Kina, dve od tadašnjih pet velikih sila s pravom veta, u "prvom

Pročitajte i...   Kurt Valdhajm - skriveno zlo (1): Heroj Hitlera i Pavelića

krugu" izjašnjavanja su se usprotivile kandidaturi Valdhajma (Britanija je nesumnjivo već odavno znala kakva hipoteka stoji nad njegovim imenom), Rusima nije bio po volji Finac Jakobson a Amerikancima Čileanac Herere.

 

Kad su se potom Velika Britanija i Kina u narednom krugu izjašnjavanja uzdržale, bilo je jasno da će ime Kurta Valdhajma biti jedino koje će doći na zasedanje Ujedinjenih nacija jer ga je podržalo 11 od 15 članica Saveta bezbednosti. Sve ostalo je bilo formalnost - Valdhajm je uz podršku 138 delegacija država sa svih kontinenata zaseo na stolicu generalnog sekretara na kojoj će ostati punih deset godina - sve do 1982.

 

Da se Kurt Valdhajm, pošto je 1982. godine sišao sa trona vodeće svetske organizacije, primirio i skrasio se da u svom rodnom mestu na periferiji Beča gricka "penzijicu" od 130.000 dolara koju mu je garantovala funkcija generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, sve bi, može biti, pokrila trava zaborava.

 

Njegova odluka da se 1986. godine kandiduje za funkciju predsednika Austrije kao da je razljutila one koji su do tada pod velom stroge tajnosti držali "dosije Valdhajm".

Kao grom iz vedra neba je, međutim, u proleće 1986. godine, u štampi ( u Evropi prvo u nemačkom "Špiglu" i beogradskim "Večernjim novostima") pukla afera koja je potresla ceo svet: Kurt Valdhajm, čovek koji je punih četrdeset godina posle Drugog svetskog rata pokrivao toliko i tako važnih i uticajnih državne i svetske funkcije, bio na čelu najveće svetske organizacije mira i šef jedne tako ugledne države, u stvari je okoreli ratni zločinac!

 

Tako je počela da se raspliće jedna velika ratna enigma, a priča je tekla u dva pravca: na jednoj strani su počeli da izranjaju podaci o Valdhajmovoj prošlosti i ulozi u Drugom svetskom ratu, o tome što je radio kao vojnik Vermahta i oficir Abvera, a na drugoj pitanja ko je sve znao i kako je omogućio da čovek sa takvim krvavim mrljama u biografiji tako dugo obavlja toliko važnih i uticajnih funkcija u svetskoj politici i diplomatiji.

 

Afera je, da podsetimo, ustvari "pukla" kada je ugledni "Njujork tajm" uoči predsedničkih izbora u Austriji početkom 1986. godine, na kojima će Kurt Valdhajm odneo glatku i ubedljivu pobedu, objavio jednu fotografiju na kojoj se Kurt Valdhajm vidi u uniformi nacističkog poručnika u društvu visokih italijanskih i nemačkih oficira.

 

"Njujork tajms" je tvrdio da je fotografija snimljena 22. maja 1943. godine na aerodromu u Podgorici, a Kurt Valdhajm će potom dokazivati da je to bilo u Tirani. Po onome što je potpisniku ovih redaka tada ispričao dr Radoje Pajović, crnogorski ekspert za noviju istoriju, posebno za period Drugog svetskog rata na tlu Crne Gore, ispalo je da je Valdhajma ipak izdalo pamćenje ili je zbog nečeg želeo i po svaku cenu nastojao da se makar malo udalji od Crne Gore i nekako zamete tragove koje je u njoj ostavio tokom Drugog svetskog rata.