Продају бубреге да не умру од глади

Правда 24.01.2011 17:58
Продају бубреге да не умру од глади


На ин­тер­не­ту се у сва­ком тре­нут­ку мо­же про­на­ћи на де­се­ти­не огла­са под на­зи­вом „Про­да­јем бу­брег“. Раз­лог је увек исти – еко­ном­ски. Па­ра не­ма, а не­ки­ма је то је­ди­ни на­чин да до­ђу до нов­ца ка­ко би ре­ши­ли сво­је фи­нан­сиј­ске про­бле­ме. Струч­ња­ци пред­ви­ђа­ју да ће ова­квих огла­са у Ср­би­ји би­ти све ви­ше.



Ми­ша Ми­ло­са­вље­вић је ду­го­го­ди­шњи спор­ти­ста ко­ји је дао оглас да про­да­је бу­брег, и то хит­но. Ни­је био рас­по­ло­жен да де­таљ­но об­ја­шња­ва за­што је до­нео ову од­лу­ку, али је за „Прав­ду“ по­твр­дио аутен­тич­ност огла­са и на­гла­сио да је ја­сно да са­мо му­ка мо­же не­ко­га да на­те­ра да ура­ди та­ко не­што.

– Не бих за­и­ста же­лео да ко­мен­та­ри­шем мо­ти­ве и раз­ло­ге, али ми­слим да ће сви­ма би­ти све ја­сно ка­да про­чи­та­ју оглас, а си­гур­но да та­ко не­што не бих ра­дио и об­ја­вљи­вао као ша­лу – крат­ко је ре­као Ми­ло­са­вље­вић.

За раз­ли­ку од ње­га, 23-го­ди­шњи Алек­сан­дар То­до­ро­вић, ко­ји је та­ко­ђе дао оглас да про­да­је бу­брег, за чи­та­о­це „Прав­де“ от­кри­ва мо­ти­ве ко­ји су, ка­ко ка­же, ма­ње-ви­ше исти код свих оних ко­ји су се од­лу­чи­ли за ова­кав ко­рак.

– Не­ма­шти­на и те­жак жи­вот су ме на­те­ра­ли да по­ну­дим бу­брег на про­да­ју оно­ме ко­ме је по­тре­бан, а сва­ка­ко да као млад и здрав чо­век од 23 го­ди­не то не бих ра­дио да ни­сам при­мо­ран на то. У овој и ова­квој Ср­би­ји не­мам дру­гог на­чи­на да обез­бе­дим ег­зи­стен­ци­ју се­би и сво­јој по­ро­ди­ци. Не­за­по­сле­ни смо и су­пру­га и ја, а има­мо два си­на од три и го­ди­ну и по да­на. За­вр­шио сам уго­сти­тељ­ску шко­лу, али ни­ка­ко не успе­вам да про­на­ђем по­сао у стру­ци, или се де­си да то бу­ду не­ки при­вре­ме­ни по­сло­ви за ве­о­ма ма­лу пла­ту. По­што не же­лим да кра­дем, про­да­ја бу­бре­га је је­ди­ни на­чин да у овом тре­нут­ку сво­јој де­ци обез­бе­дим ко­ру хле­ба – огор­че­но ка­же Алек­сан­дар То­до­ро­вић.

Наш са­го­вор­ник на­гла­ша­ва да од сво­је од­лу­ке не­ће од­у­ста­ти, а, ка­ко ка­же, за све мо­же да за­хва­ли др­жа­ви.

– Још ми се ни­ко ни­је ја­вио, али чим усле­ди до­бра по­ну­да не­ћу се пре­ми­шља­ти, као што се ни­сам пре­ми­шљао ни ка­да сам дао оглас. Шта ћу, не­мам дру­ге, а ни­сам крив што жи­вим у Ср­би­ји, где се не мо­же пре­жи­ве­ти од соп­стве­ног ра­да, и где се не да­је шан­са мла­дим љу­ди­ма да се не­где за­по­сле и из­др­жа­ва­ју по­ро­ди­це. Ка­ко је кре­ну­ло, сви има да про­да­је­мо бу­бре­ге, а не знам шта ће­мо по­сле то­га. Мно­го је те­шко вре­ме до­шло, а бо­јим се да иде све те­же и те­же – ка­же Алек­сан­дар То­до­ро­вић..

Со­ци­о­лог Бо­ја­на Ни­ко­лић сма­тра да од­лу­ке мла­дих здра­вих љу­ди да по­ну­де бу­бре­ге на про­да­ју мо­жда нај­бо­ље го­во­ри о кри­зи у ко­ју смо за­па­ли као др­жа­ва и дру­штво, и да је од та­кве жи­вот­не ре­ше­но­сти до оп­штег бун­та са­мо је­дан ко­рак.

– Све ово де­лу­је као из не­ког Ди­кен­со­вог ро­ма­на и за­и­ста смо као дру­штво до­та­кли дно. Ипак, то дно се стал­но про­ду­бљу­је а ми кон­стант­но то­не­мо и ни­же од нај­го­рег си­ро­ма­штва. Про­да­ја бу­бре­га за сва­ког здра­вог чо­ве­ка, ко­ји још има сво­ју по­ро­ди­цу, сва­ка­ко је по­тез очај­ни­ка, али то ни­је ње­го­ва сра­мо­та већ сра­мо­та др­жа­ве ко­ја га је при­мо­ра­ла на то. Има­ли смо већ при­ме­ре са­ка­ће­ња пр­сти­ју глад­них рад­ни­ка, а са­да се су­о­ча­ва­мо са дру­га­чи­јим раз­ми­шља­њем. Са­да љу­ди ре­зо­ну­ју да, ако су већ ре­ше­ни да из­гу­бе не­ки део те­ла из бун­та про­тив ло­шег жи­во­та, он­да то ба­рем на­пла­те и та­ко обез­бе­де не­ко­ли­ко ме­се­ци нор­мал­не ег­зи­стен­ци­је. Као со­ци­о­лог сам ве­о­ма за­бри­ну­та, јер ви­дим да по­ла­ко али си­гур­но кли­зи­мо у со­ци­јал­ну анар­хи­ју, ко­ја, ако се не са­се­че у ко­ре­ну, мо­же да из­не­дри не­са­гле­ди­ве по­сле­ди­це, по­пут оних ко­је гле­да­мо ових да­на у Ту­ни­су или Ал­ба­ни­ји – сма­тра Ни­ко­лић.

Кли­нич­ки пси­хо­лог Алек­сан­дра Јан­ко­вић упо­зо­ра­ва да је про­да­ја ор­га­на ка­ко би љу­ди обез­бе­ди­ли го­лу ег­зи­стен­ци­ју нај­ве­ћи мо­гу­ћи по­раз др­жа­ве.

– Жи­вот је да­нас то­ли­ко обез­вре­ђен да су мла­ди, као и они ста­ри­ји, из­гу­би­ли сва­ки на­ду да ће им они ко­ји во­де Ср­би­ју обез­бе­ди­ти би­ло ка­кву нор­мал­ну бу­дућ­ност, и он­да при­бе­га­ва­ју очај­нич­ким по­те­зи­ма. Очај је у Ср­би­ји то­ли­ки да се, што се ка­же, мо­же се­ћи но­жем. У јед­ном тре­нут­ку, сав тај аку­му­ли­ра­ни бес и оча­ја­ње пу­ћи ће као на­пла­та за све из­гу­бље­не го­ди­не и из­ли­ће се на ули­це. Не при­жељ­ку­јем та­кав сце­на­рио, али се оправ­да­но пла­шим да је та­мо где љу­ди поч­ну да про­да­ју де­ло­ве те­ла да би пре­жи­ве­ли по­тре­бан са­мо је­дан ко­рак до оп­штег со­ци­јал­ног бун­та и ха­о­са – упо­зо­ра­ва Јан­ко­вић.


Izvor



Dodaj komentar
  Anonimni komentar
Ime:
Lozinka:
  Zapamti me na ovom računaru

Naslov:
Pošalji mi svaki odgovor na moj komentar
Pošalji mi svaki novi komentar na ovaj članak