O odgovornosti režima za ishod u MSP

Posle objave „savetodavnog mišljenja“ MSP vezanog za jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova, započela je i svojevrsna rasprava o tome koliko je za ishod odgovorna sama vlast u Srbiji, a koliko je to zapravo samo rezultat još jedne „nepravde“ koja nam dolazi spolja. Ovo pitanje je u stvari veoma bitno, jer će nam pomoći da se orijentišemo u vremenu i prostoru, i podvučemo neku crtu da bi mogli da krenemo napred.


ODNAROĐENA VLADAJUĆA STRUKTURA

Čak i pod pretpostavkom da je „naivnost“ sadašnje vlasti naspram Zapada i mogućnosti dobijanja nekakve „međunarodne pravde“ – posle svih iskustava zapadnog gaženja međunarodnog prava u poslednje dve decenije, a pogotovo posle brzometnih zapadnih priznanja „kosovske nezavisnosti“ posle februara 2008, bila opravdana (a u tom slučaju bi jedino opravdanje moglo da bude neizmerna glupost) – da li je to, opet, opravdava kada je reč o lošem ishodu u MSP? Na prvom mestu, moramo, nažalost, da konstatujemo da u Srbiji danas nemamo posla sa običnom „vlašću“, već sa onim što bi se pre moglo nazvati „režimom“. Ako pod rečju „režim“ podrazumevamo sistem vlasti koji je, čak i prividno, ideologizovan („Evropa nema alternativu“), koji nije rezultat jasno izražene većinske narodne volje već koalicija sklepana u odajama zapadnih ambasada, koja se nije dala ni naslutiti u izbornoj kampanji (što bi se moglo okarakterisati i kao svojevrsni, spoljno-sponzorisani državni udar), koji sprovodi program za koji niko nije glasao (npr. Statut Vojvodine, gušenje medijskih sloboda, najavljena prodaja Telekoma, Deklaracija o Srebrenici, organizovanje „Parade ponosa“), i koji je imun na kontrolu javnosti (prostijim jezikom, jednu odnarođenu vladajuću strukturu) – onda se sadašnja vlast s pravom može tako okarakterisati. Ona je, zapravo, to još od formiranja u leto 2008.

Dakle, osnovna kritika vlasti, tj. režima u vezi relativno negativnog ishoda u MSP bi se mogla formulisati na sledeći način: nije reč o tome da li je pitanje postavljeno MSP dobro formulisano ili ne, čak ni da li je bilo naivno verovati da „međunarodna pravda“ stvarno može da bude pravedna, već je pitanje – s kojim pravom je stvar od tolikog državnog značaja uopšte preduzeta bez čak i pokušaja ostvarivanja nekog šireg konsenzusa, kao što je to, na primer, urađeno kada se utvrđivala platforma za pregovore o KiM?

Vršenje vlasti putem diktature većine – i to, treba ponoviti, veštačke većine, u kojoj je važna stranka sadašnje koalicije, tada demonizovana kao deo „mračnih devdesetih“, ispoljavala bitno različite stavove po nekim ključnim državnim pitanjima – deluje prilično komotno, omogućava širok spektar akcija i manevarsku slobodu bez „opterećenja“ istinske demokratske kontrole. Pre nedavne skupštinske sednice sazvane posle objavljivanja mišljenja MSP, skupština se 25 meseci nije sastajala po pitanju KiM. Režim je, dakle, po pitanju kosovske politike, galantno preuzeo svu odgovornost. Da je taktika uspela, pobrao bi svu slavu. Bez rizika nema dobitka. Ali rizikovanje podrazumeva i spremnost na gubitak. Kada je ulog veliki – a KiM je, ipak, ogroman ulog – i potencijalni dobitak i gubitak su veliki, tj. ogromni. Da je režim sazvao međustranačku komisiju koja bi raspravljala o tome koji su najcelishodniji dalji koraci koje treba preduzeti posle jednostrano proglašene „kosovske nezavisnosti“, on, na prvom mestu, ne bi ni bio režim, već istinski odgovorna vlast, koja traži konsenzus o suštinskim nacionalnim pitanjima. Ali to se nije desilo. Stoga je sva objektivna i subjektivna odgovornost isključivo na sadašnjem režimu i svako ga ima pravo kritikovati jer je politika traženja savetodavnog mišljenja doživela neuspeh.

Režim koji donosi Deklaraciju u Srebrenici zaslužuje najcrnje moguće slutnje u vezi svojih nacionalnih i državnih motiva: Boris Tadić u Potočarima 11. jula 2010. godine


BEZ NACIONALNOG KONSENZUSA

Takođe, sasvim je fer obrušiti se i na samo pitanje upućeno MSP. Onaj ko nije pitan na to svakako ima pravo. A nije pitan niko iz tzv. Nacionalno orijentisanog bloka. Pametna vlast bi to uradila, jer bi time osigurala da će kasnije biti podeljena i odgovornost, kao što je to režim (zakasnelo) uradio kada je posle mišljenja MSP tražio podršku opozicije za podnošenje rezolucije Generalnoj skupštini. Dakle, irelevantno je da li je pitanje bilo dobro ili ne, da li bi ishod sa bilo kakvim pitanjem bio isti ili ne. Ono što je relevantno jeste to da je režim preuzeo svu odgovornost na sebe, tako da sva kritika pada u potpunosti na njega. Niko ne može da zna da li bi bilo formulisano neko bolje pitanje, ili nađen neki bolji, delotvorniji način za suprotstavljanje jednostranom otcepljenju KiM – zato što režim jednostavno nije dopustio takvu mogućnost. Iz debate je isključen jedan ogroman reprezentativni segment društva.

Isto tako je više nego opravdano sumnjati i u same motive režima. Režim koji donosi Deklaraciju u Srebrenici zasnovanu na neprijateljskoj propagandi umesto čvrstim dokazima, koji je tu deklaraciju prethodno usaglašavao sa jednom (bar po pitanju KiM i Republike Srpske) neprijateljskom Turskom, režim koji je zapravo najodgovorniji za veliki povratak Turske na Balkan (ko je nudio tu platformu u izbornoj kampanji?), koji pravi tajne dogovore sa Ankarom i Sarajevom na račun Banja Luke, koji tajno sa sarajevskim talibanima trguje optužnicom protiv osumnjičenog ratnog zločinca Ganića, čije sudije Ustavnog suda presuđuju da je kosovski dodatak „neustavan“, režim čiji je jedan od prvih poteza bilo zaobilaženje Saveta bezbednosti UN (tj. našeg najpouzdanijeg saveznika, Rusije, i principijelne Kine) zarad legalizovanja misije EULEKS koja, opet, treba da sprovodi odbačeni Ahtisarijev plan – takav režim zaslužuje najcrnje moguće slutnje u vezi svojih nacionalnih i državnih motiva.

Da ne zaboravimo još i npr. Tadićevo „priznanje preliminarnih rezultata“ u najmanju ruku problematičnog referenduma u Crnoj Gori 2006. godine, samo pola sata posle zatvaranja birališta, ili npr. otkriće austrijskog diplomate Guzenbauera tokom 2007. da neko iz Tadićevog kabineta pregovara sa zapadnim silama oko sprovođenja Ahtisarijevog plana iza leđa zvaničnog pregovaračkog tima – a tvrdnje Srđe Trifkovića da je to bio upravo sadašnji Ministar spoljnih poslova nikad nisu demantovane.

Diplomatija koja pravi dogovore sa Ankarom i Sarajevom na račun Banja Luke - teško da štiti vitalne nacionalne i državne interese: Vuk Jeremić sa Ahmetom Davutogluom i Svenom Alkalajem