Planine Tara, Zlatibor i manastir Dubrava u poznu jesen

Ukratko, on nije ni zima, snega ima samo na visinama preko 2000 metara, a nije ni jesen ona obojena koju svi planinari vole. Kiše ima u izobilju, planinski putevi su u ogromnim lokvama vode, blato se lepi za cipele i svi fotoaparati su uglavnom u torbicama.

Takvog jednog dana početkom Novembra, nas 18 planinara uputilo se put planina u organizaciji planinarskog društva „Pobeda“, sa vodičem Veroljubom Kovačevićem. Teško je bilo odgonetnuti razloge polaska svakog planinara ponaosob, ali je većina kasnije ispričala sličnu priču kako su im prijatelji, rođaci, muževi, supruge, rekli da im ne ide u glavu da neko po tom vremenu uopšte izlazi iz kuće a kamoli da se još i " lomata po planinama “.

Tih dana, vreme je verovatno bilo najsličnije onom kada se desio biblijski potop, jer kiša je padala danima, a prognoze "najpouzdanijih" vremenskih sajtova-ako je išta generalno nepouzdano onda su to sajtovi za vremensku prognozu, bile su da će takvo vreme potrajati i ceo vikend. Kao i obično prevarili su se bar upola u svojoj prognozi.

Ne bih navodio svoje razloge za odlazak na ovaj pohod, obzirom da ih ima na desetine. Naravno i ja pripadam onima koji misle da je Novembar najmanje popularan planinarski mesec, ali sam već dovoljno dugo u ovoj planinarskoj priči, da ne znam kako Novembar može često da bude lepši i od maja, avgusta ili septembra čak.

A o kiši više i ne vodim računa. Mnogo sam puta pokisao u planini tako da je to prestao da bude razlog zbog kojeg bih odustao od neke privlačne planinarske ture.



Kao što rekoh kiša nas je ispratila iz Beograda i naravno nije prestajala da nas prati sve do Zlatibora do našeg odredišta na Čolovića brdu. Domaćini su nas dočekali sa osmehom i domaćom rakijom koju većina naravno nije odbila, a onda u ponoć sve je utihnulo- planinari su spavali, jedino su kišne kapi uporno dobovale po krovu kuće i prećene reskim zvukom sunovrata vode niz oluke.

Ako je noć bila saveznik kiše, onda joj je jutro bilo neprijatelj.
 


Oko 07 čas. pošli smo kombijem ka Tari, tačnije ka Mokroj Gori i negde oko tunela Šargan /848 m/ izašli iz njega. Eto, izgledalo je da smo na pragu novog istorijskog potopa a kiša je stala. I u tome je ta čudesna promena prirode koju skoro nikad ne možeš predvideti.

Tara je inače veoma šumovita planina i sa vrlo retkim proplancima na putu kojim smo se mi uputili. Sa tih mesta se pružao pogled daleko ka Mokroj Gori. Negde tamo na vidiku, u maglenim kotlinama ugledali smo umetnikov Drvengrad, koji više nije bio skupina grupice slatkih etno kuća, kako je izgledao na početku.