Genšer, Kinkel, Vestervele…
|
Prvi homoseksualac ministar inostarnih poslova u Nemačkoj
Jelena Guskova piše u svojoj knjizi da je Mesić izjavio da su se papa i Genšer (nekada član Hitlerjugenda i Vermahta) složili da je najbolje da SFRJ prestane da postoji. Lako je to i neodgovorno bilo reći, i izvodljivo je naravno, ali uz reke krvi i more zločina, kao što se i desilo.
Genšer je potom, grubo pritiskajući članice EU isposlovao priznanje Hrvatske, a u Financial times Deutchland Amerikanci su Nemačku optužili da je preuranjenim priznanjem Bosne izazvala rat, što je sušta istina.
Genšer se potom lukavo povukao, isturivši napred BND liberala Kinkela koji se u proleće 1998. oglasio paničnim pismom zajedno sa Vedrinom, u situaciji potpune srpske kontrole, vraćanja poverenja, predaje oružja i opšteg smirivanja na Kosovu, čega su se očito uplašili, nagoveštavajući pismom opasne nakane namirivanja starih, još uvek nenamirenih računa.
Smatralo se da će nekovencionalni Vestrvele izaći iz tog začaranog kruga, ali sobzirom da mu je po sopstvenom priznanju Genšer uzor, takva očekivanja su bila nerealna. Ista meta, isto odstojanje, samo što je Genšer radio ćutke, dok se Vestervele raspričao na sav glas, što je dobro, da konačno neke stvari nazovemo svojim imenom.
Vestervele je rekao u Beogradu: „Stvarno ne razumem vas Srbe! Izgubili ste rat, a ko izgubi rat, obično izgubi i parče zemlje“. Dakle nije 1999. bila nikakva „humanitarna intervencija“, bio je to sramni rat 18 najmoćnijih zemalja sveta protiv male Srbije koji su dobili na jedvite jade, čemu su se radovali kao mala deca. Nemačka je lažima Fišer-Šarpinga, mimo svog ustava uvučena u rat, kako vidimo, za parče srpske zemlje, i to parče može zaista da pripadne „velikim pobednicima“ Nemcima, Amerikancima…ali ne i Albancima (UČK), jer oni u tome nisu učestvovali, njih su Zapadne demokrate posle rata pustile na Kosovo i dopustile, sasvim nečovečno, da izvrše „pravednu osvetu“ nad nevinim narodom.
Potom je Vestervele u rektoratu, na „slobodarskom“ Beogradskom univerzitetu, u sali u kojoj je nedavno zagovornik bombardovanja Srbije Mjkl Volcer proglašen počasnim doktorom, rekao dičnim studentima i njihovim još dičnijim učiteljima (što naravno ne bi mogao da kaže ni u jednoj zemlji na svetu osim Srbije): “Nezavisno Kosovo je realnost i mišljenje Medjunarodnog suda pravde je to nedvosmisleno potvrdilo; geografska mapa jugo-istočne Evrope je iscrtana i završena” Verujem da su bili zadivljeni njegovim rečima, ali je za utehu to što su Nemci nekada crtali ne samo geografsku mapu Balkana već i celog sveta, uvereni naravno da su granice konačne i nepromenljive, ali se pokazalo da su bili u teškoj zabludi.
Lažno lamentirajući nad “svršenim činom”, nastojeći da ga narod dobro utuvi u glavu, beogradski novinari već naširoko pišu da EU Nikolićem pritiska Tadića (kao nekad Miloševića Draškovićem, Koštunicu Tadićem) u cilju obeshrabrivanja i popuštanja, što je kod Srba prirodno stanje, jer su uvek postojale rezervne garniture koje su verovale da su njihovi prethodnici nesposobnjakovići i da će tek oni nadmudriti lukavi svet, ni u snu ne verujući da će se naći na istorijskom đubrištu vladara sveta čim odsluže svoje epizodne uloge, predstavljene naravno kao velike i neponovljive, da bi ih podstakli da tako narkotizovani sujetom i samoljubljem ispune sve što se od njih traži.