Šta stoji iza narodnih običaja i praznika i koliko smo još pagani?
|
"Bolje da propadne selo nego običaj" - kaže narodna poslovica. Srbi su se, izgleda, doslovno držali ove mudrosti pa su, doista, mnoga sela nestala, ali su zato običaji opstali skoro 15 vekova. Tako su verovanja naših paganskih predaka očuvana do danas, ali po pravilu preobučena u hrišćansko ruho. - Upravo takva vitalnost pokazuje, između ostalog, njihovu vrednost. Običaji su živa tvorevina - to je njihova ljudska dimenzija: nastaju, nasleđuju se, menjaju ili propadaju, zavisno od toga kako se ljudi prema njima odnose - objašnjava za "Glas" srpski etnolog Mile Nedeljković.
- Karakterističan primer su slave. One imaju pre svega društvenu funkciju - treba da povežu članove porodice ili uopšte ljude, u jednu zajednicu. Zato takvi praznici zahtevaju da svi članovi budu na okupu. Ovakve svetkovine postoje i kod drugih naroda, naročito onih indoevropskog porekla. Međutim, ovako razvijenu proslavu domaćeg, kućnog zaštitnika imaju samo Srbi. U tom smislu, slava jeste bitan deo našeg etničkog bića - objašnjava Nedeljković.
Poreklo slave je, tu se svi slažu, pagansko, ali smisao ovog običaja različito se tumači. Neki etnolozi slavu, ili krsno ime, dovode u vezu sa kultom mrtvih. Svrha je proslavljanje porodičnih predaka, što daje dublje značenje običaju da se slava prenosi sa oca na sina.
Po drugom tumačenju, proslava je prvobitno bila vezana za kult sunca koje se zamišljalo kao božanstvo dobra i darivalac letine. Mnogo šta u ovom običaju potvrđuje vezu sa ovim kultom. Sveća, element slavskog obreda, takođe potiče iz prehrišćanskog doba: ona je svojevrsna supstitucija ognja kome su se nekada prinosile krvne i beskrvne žrtve.
Zato se i danas sveća stavlja u posudu sa žitom ili na krsni hleb, na rog vola ili na posudu sa vinom, što zamenjuje prinošenje ovih žrtava domaćem božanstvu i zaštitniku. Slavski kolač takođe upućuje na vezu sa solarnim kultom. Naime, svi obredni hlebovi u obliku kotura simbolišu sunce, a oni srpastog oblika - mesec.
- Ukrasi od testa kojima se kolač šara vezani su za stara srpska verovanja. Pored krsta, stavljaju se i klas pšenice, ali i drugi plodovi, kao grožđe, paradajz, paprika, zatim se mogu naći i oblici domaće stoke, a sve to je postavljeno unutar kruga koji simboliše sunce - kaže Nedeljković.
Sveci kojima su slave i posvećene, takođe nisu isključivo hrišćanske figure. Mnogi od njih su, kako objašnjava čuveni etnolog Erdeljanović, preuzeli na sebe funkcije božanstava iz politeističkih religija, koja su najčešće bila oličenje znamenitih predaka ili nekih prirodnih pojava.
Bog gromovnik, koji se javlja u većini mnogobožačkih religija, kod Srba se preobukao u svetog Iliju koji se, prema verovanju, vozi na vatrenim kolima koja vuku 4 konja iz čijih nozdrva izbija plamen. Kod Srba je i danas običaj da se na dan Sv. Ilije kuva kukuruz i jedu jela spremljena sa medom, što je, kako smatraju naučnici, ostatak obreda žrtvovanja meda i kukuruza bogu gromovniku. "Najradosniji hrišćanski praznik", Božić, takođe nema isključivo hrišćansko značenje.
Običaj sečenja i paljenja badnjaka, svečana trpeza, česnica i pečenica - sve to nije samo u slavu Hristovog rođenja, nego predstavlja i ostatke nekoliko starih praznika. Badnje veče, noć uoči Božića, tumači se kao gozba upriličena za mrtve.
Njihove duše se ugoste i ugreju, a za uzvrat oni će tom domaćinstvu obezbediti plodnost i napredak. Pozivanje divljih životinja na večeru je ostatak kulta životinja kao demonskih bića. Božićna slama, kojoj se pripisuje naročita plodotvorna snaga, predstavlja žitnog demona koji obitava, prema verovanju, u poslednjim klasovima. Gotovo svi rituali koji se te večeri obavljaju pokazuju da se za Božić očekuje dolazak paganskog božanstva, koji prema narodnom verovanju, ulazi kroz odžak; u istočnoj Srbiji se veruje da se božanstvo, tokom Božića, nalazi u dimnjaku.
- Proslava Božića kod Srba svakako ima osnove i u godišnjem kalendaru. Za primitivnog čoveka, smena godišnjih doba je bila izuzetno dramatična. Dolazak zime izgledao je kao umiranje prirode, a ta prekretnica kada dan postaje duži, doživljavala se kao početak novog života, novog životnog ciklusa i to je trebalo obeležiti. Takvog su karaktera bile i Mardukove svečanosti u Vavilonu, Saturnalije u Rimu... - objašnjava Nedeljković poreklo ovih običaja i dodaje da se Božić kao hrišćanski praznik slavi tek od 4. veka.
Badnjak, srpsko božićno drvo, između ostalog predstavlja šumskog demona od kojeg se u narednoj godini očekuje plodnost i napredak. Pri ritualnom sečenju badnjaku se prinose žrtve (lomi se kolač i baca se pšenica), a u kući se na njega često stavlja hrana. Posebno je važan obred spaljivanja badnjaka koji se različito tumači.
Čajkanović, prvi srpski etnolog vidi u tom ritualu spaljivanje samog božanstva, koji na taj način umire i ponovo se rađa. U jednoj narodnoj pesmi badnjak se spominje kao "stari bog", a Božić kao "mladi bog". Postoji i mišljenje da je ovo obredno spaljivanje pomoć mladom suncu da ojača u doba zimske kratkodnevice.
Običaji koji se vezuju za polaženika, takođe otkrivaju našu pagansku prošlost. Veruje se da će godina biti onakva kakav je bio prvi čovek koji vam je na Božić ušao u kuću.
- Na njega se gleda kao na "prst sudbine". Polaženik treba da donese zdravlje, sreću, blagostanje za ukućane. Međutim, po važnosti koja mu se pridaje, jasno je da se on doživljava kao izaslanik boga. Takve atribute ima i putnik koji zaluta i dođe na slavu; on se naročito ugošćuje i čak stavlja na čelo sofre - dodaje Nedeljković.