Kalgari, hleb, čokolada i latinski
|
Svojevremeno dok sam bio student u Beogradu početkom 1980-tih godina, slušao sam BBC World Service na engleskom. Kratki radio talasi se odbijaju od jonosfere, program je mogao da se čuje dobro samo noću, a ja sam tada najviše i radio svoje grafičke radove (domaće zadatke) za faks, koji su na građevinskom fakultetu bili obimni. Jedan od stalnih BBC programa je bio i prilog “Letters from America” koje je pisao (i čitao) neki britanski dopisnik iz Amerike, zvao se Allister Cook.
Tu sam prvi put počeo da saznajem o običajima i kulturnim razlikama novog kontinenta i Evrope. Posle, kad je počeo rat u bivšoj Jugi, ja sam već bio uveliko u Kanadi, Allister Cook se uključio u medijsku hajku na Srbe pa mi se i on (kao i mnogi drugi) totalno zgadio.
Kako da objasnim kako se oseća neko kao ja ko je pola života proveo u Srbiji, a pola ovde? Adekvatna metafora je jedan stari film “Hleb i čokolada” – snimljen je početkom 1970-tih, ali jedan od onih koji se nikad ne zaboravlja. Ovde u Kalgariju ima jedan bioskop koji prikazuje stare strane filmove a često i nove avangardne, kao Muzej Kinoteke u Beogradu.
Na primer, svi Kusturičini filmovi su prikazani u tom bioskopu. Pre jedno 15 godina je bio prikazan film “Hleb i čokolada”. Ja sam ga video ranije kad sam bio tinejdžer u Beogradu, na televiziji, tada nam je slika još uvek bila samo crno-bela. Međutim, neverovatno je koliko su mi se scene iz tog filma urezale u pamćenje, jer sam se mnogih scena setio kad sam ga gledao 20-tak godina kasnije.
Da ne pričam mnogo o filmu, radi se o italijanskom emigrantu koji živi u Švajcarskoj, tu i tamo stiče i usvaja ponešto od švajcarske kulture, ali nikad dovoljno da bi postao pravi Švajcarac, a posle mnogo godina nije više ni onaj isti Italijan kakav je bio ranije, počinje sve više i više da se grozi svojih Italijana posle svake posete Italiji . . . Čovek ni na nebu ni na zemlji, izgubljen negde u Alpima, na pola puta između Švajcarske i svog rodnog juga Italije.
Ponekad mislim da je to sudbina svakog emigranta, na stranu kosmopolitizam u koji se svi mi obrazovani emigranti načelno kunemo . . . .
Govorio sam engleski tečno kad sam došao u Kanadu sredinom 1980-tih, znači nisam morao ovde da idem na kurseve jezika. Posle oko 18 meseci života u Kanadi počeo sam da mislim na engleskom. Sanjam, i u snu razgovaram sa prijateljem iz Beograda, koji me u sred sna pita “zašto govoriš engleski samnom?”, budim se naglo, hladan znoj po čelu.
Gubitak mišljenja na svom jeziku je bio čudan osećaj, kao da sam izgubio deo sebe. Posle nekog vremena sam odlučio da ću da ”mislim” na srpskom, do kraja života, iako vladam engleskim jednako dobro kao i srpskim. Za svaki slučaj. Mislim da sam još pre 15-tak godina odlučio da umrem kao Srbin sa kanadskim pasošem.
Ima zaista Kanađana sa kojima može da se razgovara o svemu, ali nema takvih mnogo, za ovih 25 godina sam sreo jedva šačicu ljudi koji imaju slične poglede na život i na svet kao ja, i sličan nivo obrazovanja. Većina ljudi ovde su ili totalni ignoramusi (sa izuzetkom poznavanja svoje struke), ili su pak nezainteresovani da čuju mišljenja drugačija od svojih, ili su religiozno zatucani što određuje njihov pogled na svet sa kojim ja lično nemam ništa zajedničko.
Možda to i objašnjava zašto se uglavnom družim sa Srbima, ili sa drugim obrazovanim emigrantima.
Međutim, druženje ovde nema isto značenje kao kod nas. I mi Srbi ovde jedni druge pozivamo na večeru minimum nedelju dana unapred. Radni dan počinje kasnije (između 8 i 9 ujutru) ali se i završava kasnije (5 sati po podne), dok se stigne kući već je skoro 6 po podne, ako imaš decu vodiš ih na časove klavira ili na fudbal ili na balet, itd. – drugim rečima za druženje ti preostaju vikendi. Za godišnji odmor svako zbriše negde u svom pravcu, koji može da bude bilo gde na 360 stepeni punog kruga, jer ovde žive ljudi iz celog sveta.
Internet je famozna stvar. Sva sreća da je izmišljen. Recimo, mogu da pročitam poeziju Desanke Maksimović koju sam nekad znao napamet, a posle više godina je zaboravio. Ima knjiga na srpskom jeziku u gradskoj biblioteci u Kalgariju, mnogi emigranti su poklonili svoje knjige biblioteci, pogotovu mnogi koji su umrli bez dece. Međutim, izbor je sužen, i obično nije bilo onoga što sam ja tražio. Ali, sad je tu internet. Nije lako opisati doživljaj ponovnog čitanja istih redova od kojih mi se koža ježila još onih davnih mladalačkih godina, redova koji nisam video decenijama. Od Krvave Bajke o streljanju đaka u Kragujevcu, preko “Pokošene livade” do na primer “Ne, nemoj mi prići...“
Da, znam, ima svega ovog i na engleskom, Jejts, Tomas Dilan, Šekspir, itd. ali to nije postao deo mene, jer nisam ovde išao u srednju školu (mada sam ovde magistrirao i doktorirao u svojoj struci).
Nekako sam došao do zaključka da se mi kao ličnosti formiramo negde do završetka srednje škole. Kasnije studije na univerzitetima su sve uže i uže usavršavanje. Pravo obrazovanje je ono koje daje širinu. Zato nikad neću zaboraviti svoju 6. beogradsku gimnaziju. Prema toj školi se osećam kao dužnik koji svoj dug nikad neće moći da otplati.
Svaki put kad god sam došao u Beograd za sve ove godine, osećao sam potrebu da se prošetam pored te zgrade, mada mi već davno nije usput. Neke stvari u životu naučimo da cenimo i poštujemo mnogo kasnije, tek kad dovoljno proživimo i obiđemo ceo svet, barem je takvo moje iskustvo.
Sećam se i dan danas prvog časa latinskog u prvom razredu gimnazije. Pre početka časa mislio sam u sebi “šta nas kog vraga teraju da učimo mrtav jezik, koji niko ne govori?” Ulazi omanja crna žena, zvala se Vlasta, 45 kila sa sve krevetom, počinje da drži predavanje još od samih vrata dok hoda prema katedri. Prvog časa naučili smo pravila čitanja, i svako od nas ih je primenio i pročitao po jedan paragraf na novom jeziku za tih 45 minuta – a bilo nas je 40 u razredu! Prva rečenica je glasila “Puela properat!” – u prevodu, “devojka žuri”. Ta žena nas je naučila da budemo vredni.
U centru Kalgarija se nalazi popularan španski restoran “La Puella”. Nikad nisam nikog morao da pitam šta to znači, samo zato što se sećam i dan danas prve rečenice sa časa latinskog jezika . .
Nebojša (Neša) Ilić, Kalgari, Kanada