Decenija koju su pojeli skakavci

Sistem nije u dovoljnoj meri demontiran jer je ostala partijska država, nije prekinuto ni bogaćenje preko države i državnih poslova, a oni koji su se obogatili u Miloševićevo vreme preko sumnjivih radnji, u „demokratskom“ su iskoristili to bogatstvo da korumpiraju vlast za svoje interese – kaže prof dr Radoslav Stojanović i dodaje da suštinska razlika u činjenici da je Milošević po svojoj prirodi bio diktator i zlikovac koji proganjao svoje protivnike i končano i ubijao, a da se tako nešto od Tadića ne može očekivati.

Repove starog sistema i danas vučemo, između ostalog, i zato što je Kosovo bilo i ostalo „nacionalni interes broj 1“ i savršeni paravan za skretanje pažnje sa suštinskih problema ovog društva. A oni nemaju veze sa visokom politikom, već veoma lošim životom - najmanje milion ljudi je siromašno, a verovatno ih je i mnogo više, 130.000 radi, a ne prima plate, barem 700.000 je bez posla…

- Miloševićevo vreme je bilo pakao svoje vrste, a današnje vreme je pakao drugačije kakvoće, mada posejan rukama Miloševićevih prijatelja i neprijatelja. Konstanta srpskog društva, koja svaki put iznenađuje novim dimenzijama je neprekidni rat koji država vodi protiv svog stanovništva; aparat i administracija u kojoj se „savetnici“ množe prostom deobom, razne agencije se multiplikuju, takse i porezi bujaju, partokratska podela kolača isključuje sve koji nisu nosioci neke partijske knjižice. Građani postoje radi državne administracije i, sa tim se valja suočiti, dobrobit građana nije ni u prvih pedeset prioriteta vlasti u Srbiji– kaže za naš list prof dr Nabojša Romčević, pisac i scenarista.

Sagovornici „Blica nedelje“ složni su u oceni da su ove „demokratske“ godine uglavnom protraćene. Između ostalog zato što smo u njima, umesto proizvodnih pogona dobili šoping molove, umesto stručnjaka partijske kadrove, umesto ministara poslušnike, umesto privrednika tajkune, umesto investicija razvlačenje državnog bogatstva... umesto države farsu.

- U odnosu na Miloševićevo vreme procvetali su mito i korupcija, povećana je administracija i birokratija za oko tri puta, a isto toliko je i spoljni dug narastao. Ugašena su mnoga preduzeća, čak i ona koja su imala tržišnu perspektivu, terana su u stečaj nevidljivim kabinetskim rukama, a onda ispod svake cene privatizovana zbog zemljišta, lokacija… Spoljnotrgovinski deficit je enormno rastao, stimulisali smo potrošnju javnu u ličnu determinisanu na tuđim izvorima finansiranja, ili, narodski rečeno, trošili smo i više nego sto smo zarađivali.

 

Infrastrukturni projekti su ostali na planovima i manjim zahvatima, ali su i dalje, kao i u ono vreme, 12 kilometara autoputa od Lajkovca razlog za slavlje –kaže ekonomista Saša Đogović, saradnik Instituta za tržišna istraživanja (IZIT).
Nesumnjivo je da je jedini način da se ovakav destruktivni sistem održi bilo uništavanje institucija zarad vladanja bez kontrole. Stručnjaci se slažu da u Srbiji danas ne postoji demokratska podela vlasti, kao i da u društvu u kome se kabinet predsednika pita za sve, nije moguće govoriti o nezavisnoj sudskoj ili parlamentarnoj vlasti.