Beograd u Montani

Krstareći mapom parka Yellowstone primetio sam da se u njegovoj blizini nalazi mali gradić koji se zove Beograd. Znatiželja je bila isuviše velika da bih propustio jedinstvenu priliku kada sam već tako blizu i gotovo instiktivno sam doneo odluku da vidim to mesto i da saznam zašto se baš tako zove, a ne Berlin ili Moskva.


Veoma važan detalj ove priče svakako je bio moj saputnik Džozef Job, koji je ovim prostorima prokrstario više puta i koji mi je bio od velike pomoći u svakom pogledu. Jednostavno to je osoba za koju ne postoje zatvorena vrata i koji je sa puno strpljenja izlazio u susret mojim željama. bez njega ne bi bilo ni ove priče o malom gradiću Beogradu u dalekoj provinciji Montane u SAD.

Nakon sletanja u Bouzmen na aerodromu smo rentirali kola i odmah se uputili ka našem cilju koji je od aerodroma bio udaljen svega nekoliko kilometara. Posle samo par minuta vožnje na putu sam ugledao tablu na kojoj je pisalo Yellowstone 91 km, Beograd 1 km. Moram priznati da mi je sve to izgledalo nestvarno.



Sa aerodroma put nas je izveo na prostranu ravnu površinu kojoj se nije video kraj i kilometrima je sve bilo ravno kao da smo stigli u Vojvodinu. Posle par minuta okrenuo sam se nazad da uzmem nešto sa zadnjeg sedišta i zastao mi je dah. Ugledao sam snežne vrhove, gromade stena koje su jednostavno zatvarale svaki vidik. Bile su to čuvene Rocky mountains-Stenovite planine. Ispred nas nepregledna ravnica a odmah iza nas kamena barijera čiji se vrhovi uzdižu i do 4000 metara nadmorske visine.



Na samom ulasku u gradić sa desne strane dominirao je veliki vodotoranj i na njemu krupnim slovima natpis” I love you Belgade” - "Volim te Beograde". Sa desne strane pumpa i dijagonalno od nje visoka drvena zgrada bez prozora. Prvi utisak baš i nije bio očaravajući jer dokle god je pogled dopirao nisam video ništa što bi ličilo na grad.



Na kraju se ispostavilo da ustvari grada i nema. Postojala je glavna ulica i nekoliko sporednih. Dva kauboja su prelazili ulicu ušavši u obližnji bar. Pored mene se dešavao prilično monoton prizor. Zgrade drvene, prizemene,retko koja napravljena od nekog jačeg materijala.



I dok je moje oko tražilo neki neuobičajeni detalj za fotografisanje, Džozef je već parkirao auto ispred Turističkog biroa. Prilazeći lepo uredjenoj, dakako drvenoj kući očekivao sam da ugledam natpis zatvoreno, jer šta bi zaista neko u turističkom birou u ovakvom mestu tražio u 5 sati popodne.