Religiozna verovanja i običaji Roma u Nišu

Za vreme Turaka dočlo je do islamizacije stanovništva, koja je obavljana uz pomoć ekonomskih i drugih prinuda. Islamizacija je zahvatila i Rome. Oni su, i nakon odlaska Turaka, zadržali muslimanska imena i deo muslimanskih običaja. Najduže su zadržali muslimanske običaje koji se odnose na sahranu (parunipe). Krajem XX veka i taj obred poprima elemente koji ga više približavaju načinu sahrane pravoslavnih hrišćana. Takođe, sada nijedno dete starih niških Roma ne nosi muslimansko ime. Pre II svetskog rata romska deca su išla na veronauku u nišku Medresu (muslimansku školu), a venčanja su obavljana u niškoj džamiji. Stari niški Romi su slavili i muslimanske praznike, a naročito zadušnice za mrtve (Ulešme). Za ulešme se deli turska alva ( halva ) koja se pravi kod kuće i deli se neparnom broju kuća u mahali. Uveče se kod kuće pale bele sveće, lojane ili parafinske. Sutradan ujutru se odlazi na groblje. Grobovi se posipaju pirinčem (nekuvano zrnevlje) i vodom, a za dušu pokojnika se dele kolači i cigarete, ako je pušio. Zadušnica ima pet, a za jednu od njih se dele, pored turske alve, i mekike. Jednu od ulešmi prave samo rođaci onih pokojnika koji su im ostavili kuće i imanja. Kuća koja je udavala kćer ili ženila sina ne pravi ulešmu dok ne prođe godinu dana od svadbe, niti mladenci smeju, u ovom periodu, da jedu išta što se deli za mrtve.

Ali, Romi su zadržali i pravoslavne slave i praznike. Vasilicu pravoslavnu Novu godinu nisu prestali da slave, čak i u periodima kada je to od lokalne vlasti bilo izričito zabranjivano. Takođe slave i ostale pravoslavne slave, i to uglavnom kao zavetnu slavu, posle ozdravljenja od kakve teške bolesti domaćina ili člana domaćinstva. Ponajviše se slave Sv. Nikola, Sv. Arhangel Mihailo i Sv. Velikomučenik Dimitrije – Mitrovdan. Za slavu se pali voštana sveća sa sličicom sveca koji se slavi, no slavski se kolač ne pravi niti se pop doziva. Romi praznuju i ostale pravoslavne praznike. Za Vaskrs se farbaju jaja, a za Badnje veče (Božik gažesi) se u tepsiji iznosi med, žuti šećer i nišador, so, paprika, orasi, beo luk, smokve, suve šljive, narandže, jabuke i ostalo voće. Prvo se baci po jedan orah u svaki ugao sobe, a zatim svako za stolom uzima i lomi po orah. Ako je orah zdrav, to je dobar znak da će se ta godina posrećiti onom ko ga je izabrao. Na mladence 22. marta, prave se mladenčići premazani medom i dele za pokojnike u neparan broj kuća. Za Mitrovsko veče (Kas' n gađesi), uoči Mitrovdana, peku se dunje sa šećerom i orasim, a sutradan ujutru se kuća polazi. Stari niški Romi kuću polaze tri puta godišnje: za Božić, Vasilicu i Mitrovdan. Za Božić se polazi kuća sa badnjakom nakićenim novcem i dukatima. Isti badnjak se čuva i za Vasilicu kada se takođe koristi za polazu. Badnjak ne bacaju, već ga čuvaju tokom čitave godine. Isto tako čuvaju i med, žuti šećer i nišador sa Badnje večeri, koji koriste za lečenje rana i čireva, kao i za lečenje grla.

Šezdesetih godina XX veka niški Romi su odlazili u hodočašće, 15. avgusta, na dan Uspenja presvete Bogorodice, u katoličku Crkvu svete Bogorodice Letničke na Kosovu. Tamo bi se odlazilo zbog zdravlja i iscepljenja bolesnih, zbog poroda, kao i zbog sreće i uspeha u životu. Crkvi su nosili razne poklone: peškire, novac, svilu za haljinu svetom kipu, kao i manastirsku ovcu koju bi simbolično žrtvovali tako što bi je platili, prošetali oko crkve, a zatim ponovo vratili manastiru. Otuda su donosili ikonice Bogorodice, svećice koje bi upalili u crkvi i komadiće tkanine sa haljine koja je skinuta sa kipa svete Bogorodice, kao i novčiće kojim bi dodirivali sveti kip. Ove relikvije su čuvali cele godine u novčaniku. Nakon poznatih zbivanja na Kosovu, zbog nemogućnosti da se ode na hodočašće u tu crkvu, niški Romi na ovaj dan odlaze u nišku katoločku Crkvu presvetog srca Isusovog, gde obavljaju sličan obred.

Arlije Boga zobu Devel, Gubeti Del. Obraćajući se Bogu u molitvi i tražeći od njega pomoć kažu:''Devla gudjela, bahtaleja. Čumindav to vas to pro'' (Slatki moj presrećni Bože. Ljubim ti ruku i nogu... ), a zatim bi mu saopštili ono što ih muči. Ako bi nekog prokleli rekli bi: ''E Devlestar te arakhjol '' ( Nek’ od Boga nađe ) ili ''Mudarol le o Devel '' (Ubio ga Bog). Takođe bi se u govoru starih niških Roma pominjao Bog u više slučajeva. Ako bi nekog očekivao težak i rizičan put, ili kakvo suđenje, ispraćali bi ga rečima: ''O Devel anglal a tu palal'' (Bog napred, a tiza njim). Takođe bi u govoru koristili izraz: ''Arak Devla'' (Sačuvaj Bože). Na rastanku bi se stari niški Romi rastajali pozdravom: ''Dža Devleja – Ačhov Devleja'' (Idi s Bogom – Ostani s Bogom).

U verovanjima Roma suprotnost Bogu jeste đavo (beng). Ova reč se isto kaže i na arlijskom i na gurbetskom dijalektu. Za čoveka koga je spopao đavo Romi kažu: ''Bengalo manuš''. '' Ako hoće nekog da prokunu, vele: ''Astaren le o benga '' (Neka ga đavoli odnesu).

Verovatno zbog zapošljavanja verskog obrazovanja stanovništva u periodu posle II svetskog rata, nove generacije niških Roma veoma malo znaju o religiji. Oni su veoma sujeverni i pridržavaju se svih religioznih običaja nasleđenih iz prošlosti. Njima pridodaju nova iskustva i saznanja, artikulišući svoju religiju i prilagođavajući je normama i običajima sredine u kojoj žive.

Đurđevdan (Herdelez)

Niški Romi ovaj dan obeležavaju kao praznik buđenja života i dan kada se podsećaju na svoje mrtve. Mladi se vesele i raduju životu i ljubavi koja se budi kod ljudi zajedno sa buđenjem prirode. Slavi se šestog maja na dan svetog Georgija mučenika po pravoslavnom kalendaru. Romi ovaj praznik zovu Herdelez ili Đurđevdan. Herdelez je naziv za ovaj praznik prema muslimanskom svecu Hidir Elezu.

Za ovaj dan se specijalno čisti kuća – po mogućstvu i okreči. Kupuju se cipele i šiju i kupuju haljine, odela, i ostala odeća za letnju sezonu.

Slavlje počinje 4. maja uveče i traje cele noći, u igri, pesmi i veselju. Pale se vatre i sedi se uz vatru do zore (Aspaša), pa se ujutru 5. maja ide na uranak. Romi Gurbeti nazivaju ovaj uranak Lekomuhaili.

Na uranak se odlazi na livadu, u blizini niškog romskog groblja, na kojoj izvire potok. Ujutru se na izvoru obavlja obredno umivanje, branje vrbovih grančica, kako bi se okitla kuća, i lekovitih trava, znanih i neznanih, za đurđevdansko jutarnje umivanje.  Stariji ljudi, naročito oni u žalosti, odlaze na groblje i nariču, oplakujući svoje mrtve.

Posle uranka, odlazi se na pijacu i kupuje đurđevdansko jagnje. To je dan za kupovinu jagnjadi (Bakhrengoro dive).  Jagnje se bira da je lepo i belo. Crno jagnje, veruje se, donosi nesreću. Što je jagnje veće i deblje, to je ugledniji domaćin. Jagnje se donosi kući živo i predstavlja radost za decu i ukućane. Za jagnje se blagosilja: ''Nek ovel bahtalo'' (Neka je srećno). Jagnje se kolje te večeri ili ujutru na sam dan Đurđevdana. Kada se dođe kući sa Aspaše sa đurđevdanskim jagnjetom, kuća i dvorište se okite vrbovim grančicama, simbolom zdravlja i plodnosti. Uveče, uoči Đurđevdana, u jedan sud sa vodom, stavljaju se znane i neznane lekovite trave i crveno uskršnje jaje. To se ostavi da prenoći ispod drveta u dvorištu ili ispod ruže u bašti.

Ujutru, 6. maja, na Đurđevdan, obavlja se umivanje lekovitim travama i trljanje lica jajetom da se bude zdrav i crven poput uskršnjeg jajeta. Kolje se jagnje. Crna džigerica se odmah obari, pospe se solju i alevom paprikom i deli se za mrtve.

Kada se jagnje ispeče, pred ručak se podeli nekoliko tanjira (neparan broj), sa parčetom jagnjećeg pečenja, mlada paprika, mladi krastavac, mladi luk, crni i beli i ostalo mlado povrće, parče hleba i dezert. Od svega onog što je na đurđevdanskoj trpezi, stavi se po malo i u tanjire koji se dele za mrtve, pre nego što se sedne za astal. Ljudi, koji su u žalosti i koji tuguju za svojim mrtvima, ne jedu mladog mesa niti mladog voća i povrća dok na Đurđevdan ne udele za svoje mrtve (tabu hrane).

Pored jagnjećeg pečenja, specijalitet đurđevdanske trpeze je i jagnjeća sarmica (lojana jagnjeća košuljica napunjena seckanom iznutricom, pirinčem, mladim lukom i dobro začinjeno – kulina). Na isti način se puni i jagnjeće sirište – bumbara – preliveno slatkim mlekom i jajima zapečeno u rerni.

Prvog dana Đurđevdana se ne ide u goste. Svako slavi u svojoj kući. Popodne se obuku nova odela i porodično se prošeta gradom. Usput bi se svratilo i kod fotografa da se taj dan ovekoveči. Ljudi bi se međusobno pozdravljali sa ''Bahtalo Herdelezi'' (Srećan Đurđevdan). Drugog i trećeg dana se odlazi u goste. Kaže se da Đurđevdan traje dok traje jagnje. Jagnjeća glava se jede trećeg dana.

U vrema velikih oskudica, ratova i ekonomskih kriza, moralo je takođe da se odvoji za đurđevdansko jagnje. Postoji verovanje da će se ako se ne zakolje jagnje za Đutđevdan te godine desiti neka nesreća u kući. U Nišu je bilo zanatlija, Roma koji su zapošljavali isključivo romsku radnu snagu (kovači, kafe vodeničari i dr. ) i oni su imali obavezu da šegrtima za Đurđevdan obezbede novu odeću i obuću.