Ekskluzivna ispovest: Da sam ubio Tita sve bi bilo bolje

Sveštenik, revolucionar, doktor filozofije, terorista svetskog ranga, bivši robijaš, raskolnik, večiti prognanik i otpadnik. Šta god da napišete o popu Stoiljku Kajeviću, rizikujete da nešto previdite ili nešto važno izostavite. Jer Kajević je istovremeno i autor nekoliko tiražnih knjiga, politički emigrant, atentator na Tita, večita meta nekadašnje Udbe, štićenik FBI-ja, naposletku i njihova najveća žrtva.
O burnom životnom putu i uzbudljivoj priči dostojnoj holivudskog blokbastera pričali smo s njim u kafani u centru Beograda, prestonici zemlje za koju se celog života borio, a u kojoj je, ironijom sudbine, najmanje boravio. Podatak da je reč, možda, o jedinom svešteniku osuđenom za delo međunarodnog terorizma nameće i potrebu da razgovor započnemo time.
- Isto me je pitao i sudija tokom suđenja u Americi, kada sam prvobitno osuđen na 15 godina robije i upućen na izdržavanje kazne u zatvor u kome je 80 odsto zatvorenika ležalo doživotnu robiju. Odgovor je tada, ali i sada isti - nisam! Istina je samo da sam se celog života borio protiv terora Titovih komunista, a kasnije i protiv tiranije lažne američke demokratije za koju sam naivno verovao da se zaista bori za dobrobit i ljudska prava svih građana sveta.

Životna priča Stoiljka Kajevića je saga o idealima, iskušenju, političkoj borbi, patriotama i izdajnicima, padovima i usponima, večitom progonstvu i mučeništvu, da bi, naposletku, sledilo i neizbežno pitanje o tome da li je baš tako moralo da bude. Rođen je u Skopskoj Crnoj Gori 1937. godine, u porodici oca žandarma i majke domaćice. Otac, ponajviše deda, usadili su mu svest o nacionalnoj svesti i ljubav prema svom narodu, a majka veru u Gospoda i pravoslavlje. Ipak, ono što je najviše odredilo njegov životni put bio je komunizam!
- Tortura posleratnih vlasti prema meni, četničkom sinu i uz to mladom bogoslovu, počela je još u vojsci. Posle jedne opaske u vezi sa Đilasovom smenom (doš'o red i na đetića), skoro sedam meseci su me isleđivali dan i noć. Rekli su mi da za mene imaju tri adrese - robiju, ludnicu ili groblje, i da mogu sam da biram. Trebalo je da dam izjavu za list „Narodni vojnik" kako sam se preobratio, kako sam zapao u loše društvo, kako su me reakcionarni roditelji nagovarali da stupim u mračni krug SPC, da napišem da se kajem kao i da upozorim mlade ljude da se čuvaju lukavih popova. Nisam potpisao, pa su usledile neviđene muke. Jedne noći sam kriknuo: „Bože, ako mi sad pomogneš, biću ti sluga čitavog života!" Sledeće noći nisu došli i isleđivanje je prestalo. Duboko sam uveren da mi je tada samo Bog spasao.
Iako svešteno lice, Kajević nije bio sklon „samotrpeniju" i krotkom podnošenju „diktature proletarijata". Imao je samo 22 godine kada je dobio parohiju u Makedoniji, jednu od najvećih u SPC. Širio je reč božju, ali nije propuštao i priliku da nešto kaže i o tadašnjim prilikama.

- Bio sam mlad i poletan, a najveće glavobolje imao sam zbog izgovorenih reči. Sećam se, na jednom zboru u Kučevištu podigao sam Jevanđelje i rekao: „Vidite ovu knjigu? Ovu prostu knjigu pisali su prosti ljudi, ribari... I vekovi su prošli, a ona još postoji! A u Beogradu, video sam, puni su izlozi Marksovih i Lenjinovih dela koje niko ne kupuje. Zapitajte se zašto je tako i gde je istina - u Bogu ili Marksu?"
Kajević je priveden iste večeri i tada je, kako kaže, prvi put u životu čuo svoj glas snimljen na magnetofonu. Zabeležili su svaku izgovorenu reč, krenule su pretnje i ucene, a već urušeni jaz između njega i bezbožničke ideologije niko više nije mogao da zatrpa. Svog najvećeg neprijatelja, Josipa Broza Tita, na koga je u više navrata i sam planirao atentat, prvi put je video u Skoplju, odmah nakon razornog zemljotresa 1963. godine.
- Došao je u zvaničnu posetu sa predsednikom SSSR-a Hruščovim. Mene su, kao i većinu sumnjivih lica i reakcionarnih elemenata, još ranije upozorili da toga dana ne napuštam kuću. Nisam izdržao i izašao sam na ulicu. Gledao sam njega, a još više okupljeni svet. Činilo mi se da policije nema nigde, da nije bilo skoro nikakvog obezbeđenja ili zaštite. Pomislio sam koliko je bilo lako da se samo jednim hicem okonča i narodna tragedija i moja lična drama.
Kajević nije znao da se još tada planirao atentat na Tita, a još manje da su većinu okupljenog naroda činili pripadnici Udbe u civilu. Bilo je dovoljno da samo rukom posegne za maramicom u džepu, pa da mu istog trenutka presude. Srećom, toga dana ga nije mučila kijavica. Međutim, za njega više nije bilo mesta u tadašnjem režimu, hapšenje je bilo samo pitanje trenutka.