Politika šarenog haosa

Kada je 1999. godine osnovan od strane reditelja Rajka Grlića i Igora Mirkovića, mnogi su mislili da će to biti smotra pet filmova za samo petoro ljudi. Međutim, već te prve godine su se stvari „izmakle kontroli”. Festival u srednjovekovnom istarskom gradiću pohodilo je već tada sedam hiljada ljudi i Motovun film festival je odmah stekao status kultnog festivala, mesta apsolutnih filmskih sloboda.

Dvanaesto izdanje otvoreno je sinoć na prepunom glavnom gradskom trgu, spontano i šarmantno kako Motovunu i priliči, a narednih dana sa filmskom mlađarijom koja kampuje pod maslinjacima i okolnim vinogradima, susretaće se i slavni „montipajtonovac” Teri Džons, legendarni filmski svedok panka Džulijen Templ, britanski reditelj Kolin Kenedi, producent Sajmon Peri, čitav porodični klan Šerbedžija, Radko Polič, Namik Kabil, Jan Cvitkovič, naši reditelji Srđan Karanović, Saša Hajduković, Srđan Spasojević, Srđan Dragojević, Ana Marija Rosi i producent Nenad Dukić, ali i rumunski pisac, scenarista i reditelj Razvan Radulesku (posvećen mu je poseban program), koga smatraju idejnim tvorcem rumunskog novog talasa...

– Većina festivala opredelila se za razložnu, užu profilisanost. Mi nismo. Rukovodeći se davno izrečenom naznakom Rajka Grlića po kojem se „Motovun nikada neće i ne sme profilisati!”, odlučili smo se da nastavimo sa politikom šarenog haosa, veselog i pokatkad šokantnog eklekticizma, gde se filmovi ne biraju po tome što pripadaju nekom geografskom podneblju, rodu ili žanru, nego ih činjenica da su u Motovunu „genetski mutira” i, nadamo se, pretvara u primere našeg intuitivnog žanra „motovunskih filmova”, kaže selektor Jurica Pavičić, filmski kritičar „Jutarnjeg lista”, pisac i kolumnista.

Zahvaljujući ovakvom programskom opredeljenju, u Motovunu je ove godine moguće videti i švedski triler „Muškarci koji mrze žene”, kontemplativni film o azijskom animizmu „Ujak Bunmi koji priziva svoje prethodne živote” Apičatponga Verasetakula, inače ovogodišnjeg kanskog pobednika, fantazmagorični „Ulazak u ništavilo” Gaspara Noea, dokumentarce poput „Crvene kapele” ili crne komedije „Na početku” koja govori o korupciji u izgradnji autoputeva i ulica... Među filmove od kojih se 17 takmiči za nagradu „Propeler Motovuna”, Pavičić je uključio i one u kojima produkcijski ili koprodukcijski učestvuje i Srbija: „Besa” Srđana Karanovića, „Flešbek” Aleksandra Jankovića, „32. decembar” Saše Hajdukovića (Banjaluka), „Srpski film” Srđana Spasojevića, „Sedamdeset i dva dana” Danila Šerbedžije i omnibus „Neke druge priče” pet autorki iz regiona.

– Iako naš festival retko kada unapred nešto tematizuje, po pravilu se svake godine dogodi da neka tema sama ispliva u prvi plan. Mislim da je to ove godine religija. Smrću utopijskih ideologija i narastanjem krize globalnog kapitalizma, religioznost je mutirala od izumiruće navade u snažnu političku i kulturnu činjenicu, a ovogodišnji Motovun promatra kako se to manifestuje – kaže Pavičić. Selektor ovu tezu potkrepljuje i primerima „Lurda” austrijske rediteljke Džesike Hosner koji bez ruganja, veoma suptilno, prikazuje duhovnu i materijalnu ekonomiju čuda, filma „Hedvik” Bruna Dumona koji se bavi psihologijom fanatizma, „Oktobra” Danijela i Dijega Vege koji ukršta rusku duhovnost sa živopisnim koloritom latinoameričkog (peruanskog) katolicizma i sardinijskog filma „Četiri lica” Mikelanđela Framartina koji oslikava mediteransku, franjevačku skrušenost...