Kako se gasila srpska škola pri hramu Sveti Sava u Berlinu
|
U prestonici Nemačke, Berlinu, živi veliki broj Srba, te na sreću, grad ima i dve pravoslavne crkve. Prvu, na Vedingu, narod je otkupio jos pre dvadeset godina, i drugu, crkvu na Tempelhofu, koja se već oko dve godine upravo otplaćuje velikim naporima vernika.
Hram Sveti Sava na Vedingu pre sedamnaest godina, zahvaljujući
predanom radu sveštenika protojereja oca Dragana Sekulića, dobio je
crkveni hor “Stefan Dečanski” kao i srpsku školu koju je pohađao veliki
broj srpske dece,
raspoređene u tri grupe prema uzrastu: bili su tu najmlađi početnici
koji su tek učili iz bukvara, zatim oni srednji, već napredniji i
velika deca, pravoslavna omladina, koja je izučavala veronauku, srpski
jezik, istoriju, geografiju i duhovnu muziku.
Deca su sa svojim učiteljima na Svetog Savu pripremala recitale,
svetosavske akademije, a na Vidovdan, pored recitala, našla se tu i
neka pozorišna predstava. To je ujedno bio i kraj školske godine i
vrednoj dečici dodeljivana su svedočanstva. Tada bi svi oni stajali na
bini ili ispred oltara svečano odeveni, sa amblemom Svetog Save na
grudima. Sve se završavalo svetosavskim obredom, sečenjem slavskog
kolača, posluženjem. Kako je divno proslavljan Sveti Sava! Sva su lica
bila nasmejana, oči vedre, srca razigrana, duše pune ljubavi i sreće.
Eh, a kako je samo izgledao jedan školski dan u hramu! Otac Dragan bi uzeo staro mesingano zvono i zazvonio. Deca su odlazila u svoje grupe. Tu je već bio sveštenik, otac Dragan, učiteljica Vlastimirka, a kasnije i otac Veljko, ponekad i novi sveštenik otac Duško. Nastava je započinjala molitvom. Za pauzu su ponekad roditelji deci pripremili sokove i nešto da prezalogaje, pa se nastavilo sa radom.
Kraj časova krasila je Svetosavska himna koju bi onda zapevali svi zajedno.
Dečica su polako izlazila iz sale mirno celivajući ruku svešteniku, a mnogi su ostajali i na večernjoj molitvi sa roditeljima.
Kao beli oblak na nebu raspršava se taj otsanjani san..Leto, godina 2009. Dolazim u crkvu da sa decom probam pripremljeni pozorišni komad “Proročanstvo zavetnog grumena”, koji govori o slavnim kosovskim junacima, Milošu i Lazaru i ostaloj gospodi srpskoj. Ali, vrata na crkvi su bila zaključana, brava je bila promenjena. Pozivam oca Veljka, jer je otac Dragan već preuzeo novu crkvu na Tempelhofu. Otac Veljko dolazi i otvara vrata. Tada sam jedino shvatila da je on iz nekog razloga promenio bravu.
Uskoro se čulo da je bila i policija. Crkveni odbor molio je oca Veljka da i predsedniku odbora da jedan ključ, jer predsednik po zakonu mora da ga ima, pošto je i odgovoran za poslovanje crkve, pogotovo finansijsko. Ali otac Veljko ostao je neumoljiv. Tri nedelje kasnije, Crkveni odbor bio je prinuđen da ponovo vrati brave na crkvi i ponudio ocu Veljku jedan ključ. Ali, ne, otac Veljko više nije priznavao Crkveni odbor i odbio je da ključ uzme. A sve iz jednog razloga: nema finansijski izveštaj koji se daje Odboru redovno na uvid. Otac Veljko sa svojim kumom i prisnim prijateljem vladikom Konstantinom imao je drugi plan: da oca Dragana, kao pouzdanog sveštenika, koji o svemu očinski vodi brigu, proteraju iz Berlina da im ne smeta u planovima, da razvlaste crkveni odbor na čelu sa Draganom Mitrovskim i da postave svoj odbor koji bi samo aminovao svaku njihovu odluku, a sve samo zato kako bi usvojili neka njihova “nova pravila” koja bi sva finansijska sredstva kanalisala u sedište eparhije Himelstir kod vladike i time bi se izbegla i svaka finansijska kontrola. Ništa ne bi bilo strašno da nije falilo mnogo para.
U srpskoj školi otac Veljko više nije držao ni veronauku. Imao je preća posla.
A zatim su krenule bujice laži, korpusi neistina, da nije otac Veljko prvi promenio brave već Crkveni odbor, da je pare ko zna ko sve uzeo, da je otac Dragan drumski razbojnik, da je Crkveni odbor mafija, da je crkva na Tempelhofu klub a ne crkva - sve laž do laži. Lični prijatelji oca Veljka kao i neki njegovi zemljaci iz Bosne stajali su uz njega ne hajući za istinom, ne trudeći se da saznaju zašto je to sve tako i kao omamljeni su kidisali na Crkveni odbor, oca Dragana i sve vernike koji idu u novu crkvu na Tempelhof. Laži su se gomilale kao grudva snega kada se pusti niz brdo i koja postaje ogromni breg mržnje, zavisti, pometnji, razdora.
Sami parohijani su se i protiv svoje volje odjednom jednostavno našli podeljeni na dva tabora: na one koji idu u crkvu na Veding i one koji su na Tempelhofu u novoj crkvi.
Ipak, deca su uspela da izvedu svoj pozorišni komad na sam Vidovdan. Bio je to divan doživljaj. Puna sala aplaudirala je knezu Lazaru, Milošu Obiliću, kneginji Milici, Jugu Bogdanu, Toplici Milanu, Kosančić Ivanu, Kosovki devojci i svim kosovskim junacima. A onda počeo je letnji raspust, raspust koji više nikad nije prestajao….