Ko su i šta rade državni sekretari
|
Po raštrkanim kancelarijama raštrkanih zgrada Vlade Srbije u ovom trenutku sedi, prema dostupnim informacijama, 67 državnih sekretara i 108 pomoćnika ministara. Razlika između te dve funkcije nije uvek sasvim jasna – državni sekretari na pozicije dolaze na osnovu političkog dogovora, a mandat im je vezan za mandat ministra, dok bi, s druge strane, pomoćnici trebalo da budu profesionalci koji na funkcije dolaze na osnovu konkursa i to na mandat od pet godina
Jedan državni sekretar izazvao je prošle nedelje popriličnu pometnju neobičnim zahtevom da mu se omogući da radi. Gotovo istovremeno, drugi državni sekretar smenjen je uz obrazloženje da ne radi svoj posao – i to svega nekoliko dana nakon što je u stranku kojoj pripada "pretrčala" grupa članova stranke iz koje je "njegov ministar" (tačnije, ministarka). Nešto ranije, jedan ministar javno se žalio da ne može da smeni "svog" državnog sekretara koji priča gluposti, dok je drugi državni sekretar bez problema sačuvao svoje radno mesto uprkos zahtevima republičkog odbora za rešavanje o sukobu interesa i zaštitnika građana da bude smenjen sa funkcije.
Ne bi, međutim, iz svega toga trebalo zaključiti da nema sistema u izboru i podeli zaduženja državnim sekretarima. Naprotiv, postoji jasno pravilo, samo što ono nema preterane veze sa stvarnim potrebama državne uprave: radna mesta državnih sekretara predstavljaju deo međustranačkog dogovora o formiranju vlade. Dobijanjem tih mesta (kao i raznih drugih funkcija u vladi, javnim preduzećima itd.) stranke nalaze uhlebljenje za jedan broj svojih ljudi, ali i izvor prihoda za sopstveni rad (javna je tajna da stranke dobijaju procenat od plate svojih članova kojima su obezbedile mesta u državnoj upravi i javnim preduzećima, koji se, obično, kreće oko pet odsto, ali može biti i veći).
UPOZNAJTE ME S MINISTROM: Podela posla u ministarstvima, pri tom, uglavnom je u drugom planu dogovora, čak i u slučajevima (koji nisu pravilo) da državni sekretari zaista poseduju znanja i sposobnosti potrebna za radno mesto na kome su se zatekli. Situaciju u kojoj organizacija (ne)rada zavisi od ličnih karakteristika zaposlenih, njihovog odnosa sa ministrom kao i od odnosa stranaka kojima pripadaju, suštinski je omogućio zakon u kome nije precizno definisano šta su dužnosti državnih sekretara. Tako se i desilo da su neki državni sekretari prisutniji u javnom životu od ministara koji su im nadređeni (kao što su Marko Karadžić, državni sekretar u Ministarstvu za ljudska i manjinska prava ili Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde). Istovremeno, za znatan broj državnih sekretara nije sasvim jasno čime se bave. Tvrdnje koje se mogu čuti u krugovima izvršne vlasti da postoje državni sekretari koji već dve godine nisu videli "svog" ministra niko ne želi javno da potvrdi, ali priča deluje logično s obzirom na činjenicu da pojedini ministri nemaju kancelarije u zgradama u kojima se nalazi njihovo ministarstvo, zahvaljujući čemu ne postoji ni naročita verovatnoća slučajnih susreta šefova i ljudi koji su im praktično zamenici.