Zoran Đinđić – Nasleđe i naslednici

U danima posle ubistva Zorana Đinđića, činilo se da je njegovo nasleđe neuništivo. Poruke građana u knjizi žalosti, izjave njegovih saradnika, sahrana dostojna najvećih svetskih državnika i najznačajnijih nacionalnih lidera... sve to upućivalo je na zaključak da se na političkoj sceni neće pojaviti niko i ništa što bi doveo u pitanje ono što je Đinđić uradio.

Sedam godina kasnije, povremeno se čini kao da Zorana Đinđića nije ni bilo. Iako u državnom vrhu ima ljudi koji su tu bili i u Đinđićevo vreme, mnogo je više onih koji su mu bili ili politički protivnici, ili tek saradnici "u prolazu". Iako se zvanična državna politika malo razlikuje od one proklamovane u vreme ubijenog premijera, ta politika danas deluje manje ubedljivo – što zbog njenih protagonista, što zbog različitih okolnosti.

Uprkos svemu tome, sedam godina posle 12. marta 2003. teško je reći kako domaći političari nisu ništa naučili od njega. Naprotiv. Mnogi trendovi koje je upravo Đinđić lansirao, i dalje traju. Problem je samo u tome što današnji lideri previše slobodno tumače ono što su naučili, kao i u tome što se oni, za razliku od Đinđića, obraćaju ljudima umornim od borbe i skeptičnim prema obećanjima koja dobro zvuče.

TUPA SABLJA: Kada je Đinđić ubijen, kada je proglašeno vanredno stanje i počela akcija "Sablja", činilo se da će borba protiv kriminala biti zapravo najvažnija tekovina njegove epohe – nešto što je započeo i ostavio naslednicima, koji su u tom momentu delovali prilično odlučni da je sprovedu. Međutim, tada započeto "veliko čišćenje" Srbije ostalo je samo započeto. Smena vlasti, Koštuničino doba, uklanjanje svih važnijih karika "Sablje", učinili su svoje i danas, sedam godina posle, izgleda kao da nikakvog čišćenja nije bilo. Legija jeste u zatvoru, Zemunski klan jeste desetkovan, ali Srbiji se ipak redovno događaju raznorazni Šarići, kriminalne grupe, mafije s različitim prefiksima, organizovani i neorganizovani lopovluci.

U godinama posle Đinđića, dakle, postalo je (ili ostalo) moguće da jedan ministar svojim podređenima oprosti "kad malo kraduckaju", da se trguje drogom na veliko, da se organizuju sačekuše i ubistva na ulicama, da se pod sumnjivim okolnostima privatizuju velike i male firme, da se nameštaju tenderi, da se i dalje ne zna ko i kako zarađenim novcem zapravo finansira koju partiju. Uprkos skoro svakodnevnim hapšenjima, čini se da su i ona u funkciji svakodnevne politike i "pravljenja vesti". Retko kada se sazna šta se događalo posle "spektakularne akcije hapšenja", a mediji zatrpani drugim informacijama skoro nikad ne izveste da su upravo ti spektakularno uhapšeni vrlo brzo oslobođeni, ponekad čak oslobođeni svih optužbi. U međuvremenu, Srbijom se i dalje voze skupoceni džipovi, u rekordnom roku kupuju se nekretnine vredne više od milion evra, a kategorija "opasnih momaka" postoji baš kao što je postojala i pre "Sablje". Sve to, naravno, ne mora da znači da su tačne ocene o nastavku vladavine kriminala, ali povremeno neprijatno podseća na devedesete. Istovremeno, činjenica je da nema partijskog kongresa – naročito vladajućih partija, da nema političkog skupa ili javnog obraćanja, u kojima se ne akcentuje potreba za oštrom i sveobuhvatnom borbom protiv kriminala "u sopstvenim redovima" ili van njih.

Dokle smo, dakle, stigli u tom smislu? Odgovor na to pitanje zavisi od toga koga pitate, ali je sva prilika da nismo stigli mnogo daleko i da je vrlo verovatno da nekakvi zemunski klanovi i dalje nesmetano rade, kao da se, u međuvremenu, ništa nije dogodilo.

BOLJE SUTRA: Ostale političke tekovine Đinđićevog vremena bile su takve i tolike da je bilo teško da ih unište čak i ekipe koje su to potajno priželjkivale. Uprkos prkosu Borisa Tadića i Vuka Jeremića kada je Kosovo u pitanju, uprkos nemoći da se uhapse Ratko Mladić i Goran Hadžić, članstvo u EU kao proklamovani cilj, kako-tako, ipak se približava. Naravno, tu je veliki problem tajming, koji zapravo najbolje pokazuje koliko je Srbija izgubila ubistvom Zorana Đinđića. U vreme kada je ubijeni premijer pričao o Evropi, ta Evropa činila se udaljena svega korak-dva od nas; sedam (tj. deset) godina kasnije, Evropa je nešto što nas čeka tek sredinom ili krajem sledeće decenije. Bilo bi nerazumno ukoliko bismo tu stvar posmatrali iz perspektive "šta bi bilo kad bi bilo", odnosno analizirali da li bismo, da je Đinđić ostao živ, danas već bili u Evropi ili bar bliži njoj. S druge strane, činjenica je da je ubistvo Đinđića označilo početak izbornih, političkih i ideoloških borbi na koje je proarčeno mnogo dragocenog vremena.

Ruka Borisa Tadića jeste prilično čvrsta, ali je, u međuvremenu, došlo do disperzije političkih interesa, rasta političkih i finansijskih ambicija, usavršile su se tehnike zaustavljanja započetog i problematizovanja onoga što nije bilo problematizovano u sezoni 2000–2003. Sedam godina posle Đinđićevog odlaska i deset godina posle Miloševićevog sloma, u skupštini se i dalje raspravlja da li nam je uopšte potrebna "ta Evropa", da li su nam veći prijatelji Rusi ili Francuzi, da li je za Slobinog vakta bilo bolje nego danas... Takve i slične besmislene teme učinile su da ona neverovatna postpetooktobarska energija netragom nestane, a da najvećim dostignućem smatramo to što danas možemo slobodno da putujemo. Koliko god "beli Šengen" bio važan i velik za ljude koji su dobar deo života proveli bukvalno u zarobljeništvu, u Đinđićevo doba činilo se da ćemo za sedam ili deset godina mnogo dalje stići.