Priče kojih nema u finim kućama
|
Novi film reditelja Rajka Grlića “Neka ostane među nama”, za koji je napisao i scenario zajedno sa Antom Tomićem, posle ljubljanske i zagrebačke, u četvrtak uveče u bioskopu “Kolosej” doživeće i svoju beogradsku premijeru.
Ova ljubavna drama
napravljena je u koprodukciji kuća iz triju država, a i glumačka ekipa
je “međunarodna” - Predrag - Miki Manojlović (posle tri decenije
sarađuje sa Grlićem), Bojan Navojec, Daria Lorenci, Ksenija Marinković,
Nataša Dorčić...
Reč je o “zločestoj, indiskretnoj zagrebačkoj priči, o virovima erotske strasti ispod mirne, trome površine građanske svakidašnjice i običaja”, kako jedan od najznačajnijih reditelja eksjugoslovenske kinematografije predstavlja “kroki” novog ostvarenja. Ispod plakata stoji upozorenje - “Pogledajte pre nego što ponovo prevarite voljenu osobu”.
* Šta je pravi razlog vašeg rediteljskog povratka u intimu stanova, emotivnih i erotskih drama?
- Pa, zaželeo sam se, posle filmova “velikih pejzaža”, kao što su “Čaruga” i “Karaula”, da malo krenem u intimu, u krupne planove, u urbane prostore - ulice, stanove, krevete... Osim toga, to su bili grubi “muški filmovi”, i red je bio da se vratim u prostor nežnog, takozvanog ženskog filma - kaže Rajko Grlić, koji od devedesetih paralelno živi u Hrvatskoj i Americi.
* Film “Samo jednom se ljubi” ušao je u antologiju i po najlepšim erotskim scenama kod nas, a i ovaj obiluje prizorima strasti i požude. “Bojite” li se “titule” najvećeg filmskog “erotičara”?
- Hvala na komplimentima. Mogu da kažem da se ne bojim titula. Uostalom, već posle filma “Samo jednom se ljubi”, Goran Marković je govorio da sam ja Karl Maj a Miki Manojlović Old Šeterhend jugoslovenskog filma. Čudio se kako ljudi, apsolutno bez ikakvog iskustva na polju erotike, mogu da naprave takve scene. Prema tome, za svaku ozbiljnu etiketu postoji i ironijski pomak koji ti omogućuje da je ne uzmeš preterano ozbiljno.
* Erotske scene između Mikija Manojlovića i Nine Ivanišin podigle su veliku medijsku buku u Hrvatskoj. Vi ste ih, ipak, nazvali čednim?
- Miki je, kao što se to pristojno kaže, u poslednjih tridesetak godina “malo ostario”. I kao čovek koga je “dotakla” starost, koji, dakle, ima izvesno životno iskustvo, bio je idealan za lik koji se ne miri sa starošću i koji još ima problema sa svojim erosom. A što se tabloida tiče, i oni od nečega moraju da žive. Reč je o jednoj sceni, čiji ste manji odlomak videli u jednom foršpanu, dok drugi foršpani, malo čedniji, nisu zanimali medije. Ovo je, ipak, ljubavni film - a kako se u ljubavi rade i neke radnje - normalno je da ih ima i u filmu.
* Poput nekih drugih umetnika iz Zagreba i Beograda, i vi se možete smatrati “povratnikom”. Da li vas i danas drži osećanje da nemate potrebu za državom?
- Ljudi koji su otišli iz takozvane kulture, svi su se i vratili, i nisu. Svi, manje-više, žive i tu, i tamo. Na dve noge, počesto, kao ja, na dva kontinenta. Sada imam i više od jedne države, a to je zdravo za svakog rođenog na ovim prostorima. Nikada nisam bio preterano sentimentalan prema političkim sistemima i politici uopšte. Zanimale su me upravo obrnute stvari - sudbine ljudi koji su s tim tvorevinama imali ili imaju problema.
Reč je o “zločestoj, indiskretnoj zagrebačkoj priči, o virovima erotske strasti ispod mirne, trome površine građanske svakidašnjice i običaja”, kako jedan od najznačajnijih reditelja eksjugoslovenske kinematografije predstavlja “kroki” novog ostvarenja. Ispod plakata stoji upozorenje - “Pogledajte pre nego što ponovo prevarite voljenu osobu”.
* Šta je pravi razlog vašeg rediteljskog povratka u intimu stanova, emotivnih i erotskih drama?
- Pa, zaželeo sam se, posle filmova “velikih pejzaža”, kao što su “Čaruga” i “Karaula”, da malo krenem u intimu, u krupne planove, u urbane prostore - ulice, stanove, krevete... Osim toga, to su bili grubi “muški filmovi”, i red je bio da se vratim u prostor nežnog, takozvanog ženskog filma - kaže Rajko Grlić, koji od devedesetih paralelno živi u Hrvatskoj i Americi.
* Film “Samo jednom se ljubi” ušao je u antologiju i po najlepšim erotskim scenama kod nas, a i ovaj obiluje prizorima strasti i požude. “Bojite” li se “titule” najvećeg filmskog “erotičara”?
- Hvala na komplimentima. Mogu da kažem da se ne bojim titula. Uostalom, već posle filma “Samo jednom se ljubi”, Goran Marković je govorio da sam ja Karl Maj a Miki Manojlović Old Šeterhend jugoslovenskog filma. Čudio se kako ljudi, apsolutno bez ikakvog iskustva na polju erotike, mogu da naprave takve scene. Prema tome, za svaku ozbiljnu etiketu postoji i ironijski pomak koji ti omogućuje da je ne uzmeš preterano ozbiljno.
* Erotske scene između Mikija Manojlovića i Nine Ivanišin podigle su veliku medijsku buku u Hrvatskoj. Vi ste ih, ipak, nazvali čednim?
- Miki je, kao što se to pristojno kaže, u poslednjih tridesetak godina “malo ostario”. I kao čovek koga je “dotakla” starost, koji, dakle, ima izvesno životno iskustvo, bio je idealan za lik koji se ne miri sa starošću i koji još ima problema sa svojim erosom. A što se tabloida tiče, i oni od nečega moraju da žive. Reč je o jednoj sceni, čiji ste manji odlomak videli u jednom foršpanu, dok drugi foršpani, malo čedniji, nisu zanimali medije. Ovo je, ipak, ljubavni film - a kako se u ljubavi rade i neke radnje - normalno je da ih ima i u filmu.
* Poput nekih drugih umetnika iz Zagreba i Beograda, i vi se možete smatrati “povratnikom”. Da li vas i danas drži osećanje da nemate potrebu za državom?
- Ljudi koji su otišli iz takozvane kulture, svi su se i vratili, i nisu. Svi, manje-više, žive i tu, i tamo. Na dve noge, počesto, kao ja, na dva kontinenta. Sada imam i više od jedne države, a to je zdravo za svakog rođenog na ovim prostorima. Nikada nisam bio preterano sentimentalan prema političkim sistemima i politici uopšte. Zanimale su me upravo obrnute stvari - sudbine ljudi koji su s tim tvorevinama imali ili imaju problema.
Dodaj komentar