101 godina od smrti Milovana Glišića
|
Preko Save Savanovića, veličanstvenog vampira, Glišić je istovremeno izrazio strah od stvarnosti i od samog sebe. Nije reč ni o kakvim duhovima nad vodama niti o pukoj piščevoj izmišljotini – a daleko bilo o fantastici – nego se radi o ludoj realnosti. Savu je Glišić na svojim leđima uneo u srpsku književnost, potvrđujući staro pravilo da nijedan narod nije preživeo – bez vampira
Milovanu Glišiću nije pomoglo ni to šta su ga odlikovala dva kralja niti što ga je uzdigao Jovan Skerlić. Nije mu pomogao ni prvi srpski zvanični vampir Sava Savanović koga je Glišić pustio u srpsku javnost u vidu noćnog straha i trepeta. Ništa od toga nije bilo dovoljno za njegovu sreću u životu. Njegov se život talasao i njihao između padova i prividnih uspona, onih uspona koji najčešće bacaju senku lažne nade i duboke gorčine. Bio je osuđen da provede opak život. Više u nesreći i nemiru nego u dobru, njegov život je bio vezan za knjige koje su mu na kraju donele samo očaj i prazninu. "U zemlji gde je priznatih i nepriznatih kao na gori lista, i gde se jubileji velikih ljudi nižu kao božji dani u godini, traje svoje dane jedan pisac koji je istinski stvarao... i koji... poluzaboravljen radi svoje poslove i čeka pravedniji sud pokolenja", napisao je Skerlić, koji je neretko bio gnevan i kivan na društvo svoga vremena koje, uzgred budi rečeno, kao da je – kao neka ukočena, mrtva i balsamovana stvar – preneseno u današnje vreme. "Kad ne bi bio filozof i znao cenu stvari i vrednost reči, on bi mogao gorko da zažali što mu je priroda dala zdravog razuma i obraza, u doba vašarskih reklama i u zemlji gde nametljivi i grlati otačastveni geniji probijaju uši celom svetu o svojim zaslugama, uveravaju da zemlja postoji pomoću njih i radi njih, traže sve i uzimaju sve", završava Skerlić ovu crnu sliku.
ČOVEK OD POLA STOLEĆA: Ovaj "čovek od pola stoleća" – kako ga je prozvao njegov veliki prijatelj Janko Veselinović – nije 1868. dobio dozvolu da pokrene list "Venac", jer se Glišićev "položaj u građanstvu sa takvim preduzećem ne podudara", a 1872. "dopao se zatvora" zbog prenošenja knjige Srbija na istoku Svetozara Markovića iz Zemuna u Beograd, da bi 1875. zbog sukoba sa profesorima napustio Filozofski fakultet. Dve godine uređuje "Srpske novine", a 1881. ukazom kralja Milana, onoga kralja čija se vizitkarta pojavljuje u filmu Tuluz Lotrek Džona Hjustona, postaje dramaturg Narodnog pozorišta. Oženio se 1882, i pet godina njegov brak je bio "vrelo očajanja, najgrđih zala i nesreća": "Naš nesrećni život bio je takav da sam morao bežati od svoje kuće – ujutru čim ustanem i u podne čim ručam. Kad sam sa svoga posla kući dolazio, obuzimalo me je takvo očajničko, mrsko i gorko osećanje kao da idem u grob", napisao je Glišić u svom obraćanju "prečasnom duhovnom sudu" radi razvoda braka.
Kralj Aleksandar ga 1893. odlikuje ordenom Svetog Save IV reda, ali ga isti kralj 1898. "stavlja u stanje pokoja", tj. penzioniše ga, pa on "od penzionisanja do 1900. kuburi sa sitninom, živi od tantijema i penzije, otplaćuje dugove i ponovo se zadužuje" (svedočanstvo Janka Veselinovića). Kralj Aleksandar ga 1900. odlikuje Takovskim krstom IV reda, i postavlja ga za pomoćnika upravnika Narodne biblioteke. A 1904. Petar I odlikuje ga ordenom Svetog Save III reda. Za potpredsednika SKZ-a izabran je 1905. Razbolevši se od tuberkuloze, 1. februara 1908. umire u Dubrovačkoj bolnici izgovorivši pred smrt: "Čekam sa veselošću taj momenat." Sahranjen je na pravoslavnom groblju Boninovo u Dubrovniku, a 8. februara škole u Srbiji nisu radile zbog parastosa u Sabornoj crkvi.
Ali ni posle smrti oko Glišića nije bilo mira, jer su govori održani na njegovoj sahrani poremetili tadašnji prividni društveni mir u Dubrovniku. Naime, Glišić je umro nekoliko meseci pre aneksije Bosne i Hercegovine, pa je pominjanje "srpskog Primorja", "srpske Atine" i "srpskog Dubrovnika" na njegovom pogrebu izazvalo određene reakcije proaustrougarskog dela stanovništva. Između ostalih, na njegovoj sahrani su govorili Jovan Tomić, upravnik Narodne biblioteke iz Beograda, i Kristo Domeniković, urednik "Dubrovnika", lista Srpske stranke na Primorju. U svom govoru Tomić je rekao: "Mi se lišavamo jednog groba koji bi nam bio mio na našoj grudvi. Ali ga se mi lišavamo zato što ga predajemo vama s uverenjem da ćete ga čuvati, jer vam predajemo zalogu naše ljubavi prema ovoj vašoj grudvi, pružamo vam dokaze o našem bratstvu, udaramo još jedan kamen u zgradu jedinstva jezika i osećanja jedinstva narodnog. Zato, draga braćo, ne zaboravite taj grob što vam ga ostavljamo u amanet." Međutim, namesništvo u Zadru nije ostalo ravnodušno prema Domenikovićevom govoru u kojem je istaknuto: "Do brzo će crna zemlja da pokrije Tvoje plemenito tijelo. Neće te pokriti rođena gruda, ali će Ti ova ipak biti jednako laka, jer je i ovo jednako srpska zemlja, kao i ona na kojoj si ponikao. S Tobom ona prima jednog dostojnog druga velikih sinova Dubrovnika." Takođe je istakao da će Glišićev grob da "spaja slobodno i neoslobođeno Srpstvo od plavog Dunava do bučnog Jadrana".