Заоставштина за будућност академика Сретена Стојановића
|
Српска академија наука и уметности ове године обиљежава значајан датум у својој историји, 50 година од смрти једног од њених угледних чланова Сретена Стојановића. То за многе на овим просторима не би био догађај, који би требало посебно издвојити да се не ради о потомку чувене породице Стојановић која води поријекло из Приједора.
Овај релативно млади град имао је срећу да га је чинила и породица Стојановић чије су генерације потомака оставиле готово неизбрисив траг у сталној тежњи и борби за живот по мјери човјека, очување духовног и националног идентитета.
Сретен је био потомак проте Симе који је имао четири сина и пет кћери и као националистички револуционар, био истјеран из гимназије, а као припадник организације "Млада Босна" послије избијања Првог свјетског рата и осуђен на вишегодишњу робију.
Студирао је у Бечу од 1917. године сликање и вајање, а затим је у Паризу био ђак чувеног Емила Бурдела. Остао је упамћен као један од првих професора на Aкадемији ликовних уметности у Београду и прво дописни члан Српске академије наука и умјетности од 1950. године, а од 1959. године и њен редовни члан. Први пут је излагао 1920. године. Направио је више самосталних изложби у Паризу, Београду, Сарајеву и Чачку.
Учествовао је на већем броју групних изложби Прољећног салона у Загребу, "Независних уметника" у Паризу, "Јесењем салону" у Паризу, Интернационалној изложби у Барселони, Међународној изложби у Паризу, Тријеналу у Београду, изложбама Савеза ликовних уметника Југославије и Удружења ликовних уметника Србије, као и на бројним репрезентативним изложбама наше умјетности у земљи и свијету: у Београду, Загребу, Љубљани, Москви, Лењинграду, Братислави, Прагу, Варшави, Кракову и др. Био је члан ликовних група "Облик" и "Самостални".
Остао је упамћен и као први послијератни сликар са југословенских простора који се појавио са својим скулптурама на Бијеналу у Венецији.
Поред вајарства бавио се сликарством и графиком, као и ликовном критиком. Објавио је већи број чланака у стручним часописима, а аутор је и књига: "О уметности и уметницима" 1952. године, "Импресије из Русије" 1928. године и "Бисте" 1935. године. Као педагог почео је да ради од 1937. године, а био је и професор Aкадемије ликовних уметности у Београду. Изабран је 1959. године за члана Српске академије наука и уметности у Београду.
У војним затворима у Босни од 1914. до 1917. године радио је у радионици за израду предмета у дуборезу. Ту се почео бавити резањем скулптуре у дрвету. За своја остварења примио је велики број високих награда и признања.
Сретен Стојановић умро је 29. октобра 1960. године у Београду.
Тада се родила идеја да се сва његова заоставштина пренесе у Приједор. Породица је инсистирала да се изгради нови објекат за музеј који би носио његово име.
Директор Музеја Козаре Миленко Радивојац тврди да је тај захтјев био нереалан, поготово ако се зна да у то вријеме Приједор није имао ни водовод.
Приједор се ипак одужио свом суграђанину тако што је, када је 1984. године Музеј усељавао у своју зграду приређена је изложба радова Сретена Стојановића, гдје су поред шест радова из сопствене збирке били изложени његови радови позајмљени из Умјетничке галерије БиХ из Сарајева и београдског Народног музеја.
Радивојац потврђује и да је почетком овог вијека успостављен контакт са насљедницима и дио радова је уступљен Приједору и смјештен у Спомен-кући породице Стојановић која је обновљена и отворена 2007. године.