Tadićeva politika posustaje na evropskom putu

Obično novinari jure za političarima kako bi uzeli intervju. A u Srbiji je, izgleda, sve obrnuto. Pričaju da saradnici press-službe srpskog predsednika Borisa Tadića sami jure za reporterima. Danas daju informaciju jednom, sutra drugom, prekosutra trećem i tako redom, u krug. Na taj način, zahvaljujući napornom radu press-službe, šef države obezbeđuje svoje stalno prisustvo u lokalnim novinama i časopisima, ne zaboravljajući ni međunarodne medije. Pri tom uvek ima imidž poštovanog čoveka. Bez obzira na to što su svi njegovi intervjui podjednaki i što, prema nekim pakosnim primedbama, predstavljaju samodovoljni monolog. 

Situaciju u Srbiji analizirao je bivši  srpski diplomata Dušan Bogdanović, koga su dva puta napadali zbog političkih motiva – prvi put u vreme Miloševića, a drugi put posle ubistva premijera reformatora Zorana Đinđića. On sada radi kao analitičar u organizaciji koja pruža podršku građanskom društvu „Jukom“. Prema njegovom mišljenju, nametljiva želja da jure medije povezana je sa ograničenim uticajem predsednika Tadića. „Tadić se koncentriše na sebe i pokušava promovisati sopstveni imidž zato što ne može rešiti probleme u kojima se nalazi zemlja. Tokom celokupne istorije Srbije ovde su bile prisutne modernističke i konzervativne tendencije. Tadić nije rešio taj problem. On ide na zbližavanje sa Evropom, ali se ne udaljava od Rusije. On govori o liberalnoj i savremenoj Srbiji, a istovremeno potpada pod uticaj pravoslavne duhovnosti. On pokušava da se pomiri sa Bosnom iznoseći ideju parlamentarne rezolucije kojom se osuđuje zločin bosanskih Srba iz 1995. godine u Srebrenici. Pritom on prećutkuje razloge koji su naveli Srbiju da organizuje krvoproliće ne samo u Srebrenici nego i drugim delovima Bosne“.

TADIĆ NE USPEVA SA SRBIJOM Bogdanović kritikuje i Tadićevu ekonomsku politiku. „On nije stvorio neophodnu infrastrukturu, nije izgradio ni bolnice, ni škole“. U Srbiji ima 500 hiljada nezaposlenih i milion i po penzionera. Prosečna mesečna plata iznosi 350 evra i po pravilu, svaki radnik izdržava još trojicu ljudi. Socijalnim problemima poklanja se veoma malo pažnje. Rekli bismo da je u vreme Miloševića tim problemima poklanjano više pažnje“,kaže Bogdanović, sa kojim razgovaramo u jednom elegantnom kafiću u istorijskom centru Beograda.

Danas, kada je protekla polovina njegovog drugog predsedničkog mandata, sve je jači osećaj da Tadić neće uspeti da realizuje svoje planove da Srbiju učini cvatućom evropskom zemljom. Nema sumnje da on ima mnogo izgovora. Na primer, ekonomska kriza je imala teške posledice za Srbiju, zbog čega je Brisel ponovo odložio rešenje „balkanskog pitanja“. Ili postojanje još uvek uticajnog bloka nacionalista koji prilikom svakog pokušaja pomirenja sa bivšim neprijateljima i preispitivanja novije istorije svojim protestima usijavaju javno mnenje. Ali čak imajući u vidu te prepreke, Tadićev rad ne bi se mogao označiti zadovoljavajućim. Evo šta o tome kaže Sonja Biserko, prva ličnost beogradskog ofisa Helsinškog komiteta za ljudska prava. „Jedino Tadić i njegova Demokratska stranka imaju potrebna ovlašćenja da oživotvore osnovne prioritete naše zemlje. U njih spadaju privođenje zakonodavstva u sklad sa zahtevima EU, rešavanje pitanja Bosne i Kosova, povećanje životnog standarda, a takođe socijalna integracija etničkih manjina i marginalnih socijalnih slojeva kao što su izbeglice i ratni veterani. Činjenice su činjenice. Mi nismo uspeli rešiti sve te probleme i, uopšte uzevši, nismo našli odgovor na srpsku dilemu“.

Srbija načini dva koraka, a potom se spotakne. Tek malčice krene napred, pa se vraća na polazne pozicije. Ona se klati između savremenosti i tradicije. Vuče za sobom sopstvene mitove. Na taj način se dilema samo zaoštrava, čak i kada za volanom stoji i takav proevropski političar kakav je Tadić.

Prema mišljenju sociologa iz Instituta socijalnih nauka u Beogradu Irene Ristić, postoji još jedan faktor koji hrani srpsku dilemu. Srbija je, prema njenom viđenju, po svim karakteristikama još neformirana država. „Među političkom elitom još uvek je snažna želja da se izgradi nacionalna država sa jednorodnim kulturnim i etničkim sastavom. Dokaz za to je to što se Boris Tadić pozicionira ne samo kao predsednik Srba u Srbiji, nego i kao vođa bosanskih i kosovskih Srba. To se dešava zato što je vladajuća klasa preslaba. Ona nije spremna da prizna da su ratovi izgubljeni. Ona je previše opterećena različitim mitovima da bi otvoreno kazala da država sa tolikom brojem etničkih manjina (Rumuni, Mađari, Albanci i bosanski muslimani) nikada ne može biti jednorodna. Osim toga, Srbija je uvek osećala svoj centralni položaj i oseća ga i danas. Ranije je ona bila centar Jugoslavije, a sada se oseća kao centar Balkana. Ona sebe smatra najsnažnijom, vodećom državom. Njoj je neophodno da odbaci slične mitove“.