Crvenim tepihom skrivaju siromaštvo naroda

Prosečan čovek u Srbiji živi u zoni preživljavanja, a „prosečan političar“ u zoni komfora, i tu je najveći nesporazum. Jer ljudi u zoni preživljavanja nemaju kada da se bave „velikim temama“ i kvalitetom života, već se bore za puki opstanak, za razliku od ljudi koji žive u zoni komfora, kojima su sva osnovna pitanja rešena i koji prema tome mogu da se bave „višim“ nivoima i sferama života – kaže beogradski psihoterapeut Aleksandra Bubera.

Nije teško zaključiti da srpska politička elita živi u paralelnoj relanosti. Jer, ako su se odlučili da na ovakav način započnu svako skupštinsko zasedanje, ako su sebi odrezali plate i beneficije, ako su bahati u trošenju budžetskih sredstava i vozikanju službenim vozilima… onda očigledno nemaju pojma da u Srbiji nešto manje od 600.000 ljudi živi na minimalcu, da 136.000 radi a ne prima platu, da je 723.350 nezaposleno, kao i da se u našoj zemlji svake godine umire od gladi. Ili ne znaju, ili se prave ludi.
Umesto da razmišljaju kako da unaprede život običnog čoveka, naši političari se bave isključivo velikim temama – Kosovom, EU, svađama s regionom. Nije da ova pitanja nisu bitna za našu zemlju, ali su se građanima očigledno smučila. Ona, nažalost, ne mogu da se namažu na hleb.
Sagovornici “Blica nedelje” složni su u oceni da je demokratska vlast, sada kada je prošlo dovoljno vremena da se sagledaju njeni (ne)uspesi, izneverila poverenje građana. Jelena Vlajković, psihijatar i profesorka mentalne higijene na Filozofskom fakultetu, nedavno je za naš list objasnila da smo umesto jačanja institucija nakon 2000. godine dobili jačanje partijske države.
– Umesto da odlučno sprovodi reforme i jača institucije, svaka vlada od 2000. godine do danas je samo jačala partijsku državu, zapošljavala svoje kadrove, delila pare odanim članovima upravnih odbora, nagrađivala poslušnike. Neosporni boljitak u svakodnevnom životu dobijen je uglavnom rasprodajom velikih sistema, a ne oporavkom privrede – rekla je Vlajkovićeva.