Државне фирме камен о врату Србије?

Без тог корака све оно што је остварено од отварања великих структурих промена почетком 2001. године стоји у ваздуху и може се сваког тренутка стропоштати.
Није тешко одгонетнути зашто је прст уперен према јавним предузећима. Она су сублимат свега онога што је дискутабилно у српској економији. Претераног уплива државе у руковођење, непословности и неажурности, лоше кадровске политике, нерационалних трошкова и још нерационалнијих зарада. Најновији подаци Уније послодаваца Србије говоре да 1.600 привредних колектива не може да подели плате и измири своје обавезе, јер не могу да наплате своја потраживања од 590 јавних и јавних комуналних предузеча. Дуг највећих државних компанија достигао је 627 милијарди динара (6,3 милијарди еура) и целокупна српска економија претворила се у зачарани круг међусобних дуговања који прети урушавањем привредног система.
Од отварања транзиције 2001. године збирна инфлација није била већа од 70 процената. Чак и ако би се, без поговора, прихватило објашњење да је на почетку транзије било потребно да се цене јавног сектора доведу на економски оправдан ниво, лако је уочити да се корекције цена у том делу националне економије крећу између 350 и 400 процената. Те исправке нису решиле проблем јавног сектора, он је наставио да гомила губитке и да и даље нерационално запошљава. Без обзира на све веће дубиозе, предузећа јавног сектора су у 2009. имала за 37,2 посто веће просечне плате од остатка привреде. Ту није крај, јер се свакодневно траже нова послупљења и да би зло било још веће, одобравају се. Као у оној причи о кози и купусу, политичари у јавним предузећа добијају од својих колега у државним, градским и локалним структурама оно што желе!?
Не без разлога Алберт Јагер говори о неопходности реструктурирања и приватизације јавног сектора. Она су постала уско грло укупног друштвеног развоја. Саветник за страна улагања Махмуд Бушатлија објашњава да инвеститоре интересују три ствари: стабилна макроекономска ситуација, добра инфраструктура и подстицајна фискална политика. Он каже да држава може пружити добре пореске олакшице, али то неће бити довољно ако нам је железница таква каква јесте. Превоз пругама је три пута јефтинији неко друмски транспорт и тешко је осмислити такву пореску политику која би нивелисала губитак предузетника на скупом транспорту.
Решење овог проблема није немогуће. Добар пример је „Телеком Србија“, који је делимично приватизован пре нешто више од једне деценије. Без обзира што је држава, добрим берзанским маневром, вратила већински удео у своје руке, ово предузеће је, са само 20 одсто приватног капитала, пример доброг пословања.