Vuk Jeremić, čovek koga nisu ubili na vreme

Budimpeštanska izjava Vuka Jeremića  u kojoj je svedočio da je za Srbiju Kosovo malo važnije od ulaska u EU napravila je mali srpski politički Haiti. Zašto Haiti? Zato što na Merkalijevoj skali zemljotres koji je Jeremić tom izjavom proizveo i nije bio toliko razoran, ali je ipak mnogo toga uspeo da sruši, a ono što nije srušio da ozbiljno zaljulja.

Ako ne padamo u vatru i ne prepuštamo se oduševljenju, Jeremićeva izjava mogla bi se čitati i u manje dramatičnom ključu, gde je težište na njenom prvom delu, koji je nekako promakao u ovom sistemu nakrivo nasađenih i ruševnih političkih konstrukcija. Reč je o onome gde Jeremić opominje zapadne političare kako bi „povezivanje rešenja budućeg statusa Kosova sa integracijom Srbije (u EU) bila tragična greška“. Nije tu samo stvar u ponižavajućem izboru između, hrišćani bi rekli, krsta i hleba, pred koji se pristojan svet ne stavlja, nego se stavljaju beslovesni varvari. Dakle, postavljanje dileme Kosovo ili EU pred Srbiju nije samo stvar njene varvarizacije nego i dubinskog ugrožavanja centralne teze njene politike. 

Tom tezom su Boris Tadić i drugovi pre dve godine, u trenutku kada je Zapad Srbiji otimao Kosovo, teškom mukom uspeli da izmire Srbe i zapadnu političku volju, ponovo svojim građanima otvarajući zakopanu evropsku perspektivu. Za takav izlaz iz realnog ćorsokaka, u koji su EU i SAD tada uveli Srbiju, Tadić je na izborima dobio saglasnost građana i u političkom dijalogu saglasnost svih zapadnih partnera, koji su se ubijali od ponavljanja mantre kako su za Srbiju Kosovo i EU dva puta koji se nigde ne seku.

Bez te teze, naravno, ne može biti više  ni Tadićeve politike ni vlasti, kao što ne može biti ni Srbije u jednom nedvosmislenom i produktivnom približavanju Briselu. Njeno rušenje budi sve one stare demone i ruši svaku politiku koja je na čelu svojih uspeha zabeležila njihovo uspavljivanje. Naravno, do obaranja te teze u evropskim prestonicama nije došlo preko noći. Slične najave Beograd je tolerisao preko svake mere logike i dobrog ukusa. Tek stvar je pukla i procurela u jednom simboličkom momentu kada su poslali Bernara Kušnera da Borisu i Vuku kaže kako to ipak nisu dva sasvim različita puta, što mu je došlo kao da su vam poslali ubicu da javi kako vam je majka mrtva i da vam pritom izrazi saučešće. 

Zato je Jeremićeva reakcija bila minimum koji obavezuje svakoga ko iole drži do sebe, i toliko iznenađenje i skandalizovanje nad njom samo je trag jednog stava kako je Srbija izgubila pravo i na taj minimum. Jer šta je mogao manje da uradi od toga da upozori Brisel i Vašington kakve posledice njihov stav može da proizvede. Otuda, ni onaj drugi deo izjave, koji sada svi besomučno vrte - da greše svi koji veruju kako bi Srbija, kada bi je stavili pred izbor Kosovo ili Evropa, izabrala Evropu – niti je stvar naročito originalna niti agresivna, tim pre što smo je mnogo puta čuli i od samog Tadića, i nikada mu zbog toga niko nije ozbiljno zamerio.

Zašto je onda, dođavola, Jeremićeva izjava tako odjeknula? Prvo, dugo se nije čula u tako drektnom obliku, utoliko pre što je srpska predanost ideji ulaska u EU bila i iskrena i do koske, i što je mnogo toga što smo čuli poslednjih meseci navodilo na zaključak kako sam Tadić polako napušta kosovsku priču za račun evropske. Drugi razlog je u tome što su ranije slične Jeremićeve izjave uvek izazivale pitanje da li je to što on govori autorizovao Tadić, koji se klonio nacionalno preeksplicitnih stavova, ili je sve to smislio sam Vuk. Ovaj put svi razumemo da to nije najvažnije i da je reč o jednom organskom stavu, u kome Srbija bira civilizaciju umesto varvarstva. Zato je Jeremićeva izjava prepoznavanje samog fundamenta i možda je on počeo da je daje kao Tadićev mali zadužen za tvrde odgovore, ali je završio kao ozbiljno i čvrsto pozicionirana politička figura. Upravo ta činjenica otklanja mnoge političke nedoumice.