Čovek renesansnog dara
|
Poput mitskog grčkog kralja Midasa, koji je sve što pogleda pretvarao u zlato, Momo Kapor ima prokletstvo da sve što napiše i objavi pretvori u bestseler. Ali ima i rastrežnjujuću samosvest, kojom kroti oholost, jer zna da je put u književnost s obe strane zasut grobljem bestselera.
Iako je objavio policu knjiga, nacrtao hiljade crteža i naslikao toliko slika, još uvek se budi sa davnjašnjim prekorom svoga oca kako od njega ništa biti neće. Od majke je, veli, nasledio sklonost ka umetnosti, a od oca, hercegovačkog gorštaka, prezime i visok pritisak. Kapori umiru “neki od srca, neki od metka, a najbolji od metka u srce!” Kad neko kao Momo Kapor, u četvrtoj godini ostane u životu tako što ga, pri bombardovanju Sarajeva 1941. svojim telom majka zakrili, taj celog veka veruje da ga majkina aura od uroka štiti. Otac, visoki i strogi bankarski činovnik, patrijarhalno uzdržan, nikad mu reč nije rekao ni o knjigama ni o slikama, a opet, kada je umro, u njegovim ladicama sin je našao pregršt isečaka iz novina o svojim izložbama i knjigama. I više od tog, kada se naš pisac, nakon potpisa pod famozni Predlog za razmišljanje, obreo u zloslutnoj političkoj aferi, otac je osvanuo u Beogradu, ne da ga, kako je sin pomislio, nagovara da potpis povuče, već da - jer on najbolje zna kakav je - kad je već potpisao, taj potpis nipošto ne povlači. Ovaj mali prilog velikoj temi očinstva i sinstva, “ta crna mrlja tuge”, uvodi nas u predvorje umetnošću zamaskiranog izvora bola siročeta koje boluje od hroničnog manjka ljubavi. Sem što je ustuk od zaborava, Kaporovo je pisanje i slikanje i na hiljade načina upućen vapaj za ljubavlju. A ljudi kao ljudi, i žene kao žene, i vole i mrze, kako kad. Pogotovo ovakve kao što je Kapor. Sa retkim renesansnim darovima. Kapor, kao što je poznato, pripada bratstvu onih koji su čas pisali, čas slikali, pa su pisac i slikar jedan drugom vreme potkradali, jedan se od drugog odmarali.
Kaporova neutoljiva radoznalost, a onda i redak smisao da “ovekoveči sitnice”, drugo je ime za jedinstvenu kaporovsku erudiciju u kojoj su, sem memorije, uposlena sva čula kojima vreba liniju, lik, jezik, priču, mirise, ukuse, atmosferu. Jer on svet takoreći kožom oseća. Kapor je čudesan sunđer, veliki upijač. Kad je u punom pogonu, ima stotine antena. Zato je njegov crtež seizmograf duše, kardiogram i nade i beznađa. Kapor zaista svašta zna, a to što zna ume da saopšti na mio, otmen, očaravajući način.
Dodaj komentar