U avanturu s fotoaparatom - Tibet

 Ali, uz poziv, stiglo je i upozorenje u kojem piše da svako ko krene, polazi na sopstvenu odgovornost. Bez obzira na to što je silno želeo da otputuje, „debelo” je razmislio u šta se upušta. Nije avanturista, ima porodicu, da li će se živ vratiti, vajkao se. Prevagnula je nada da će se lako prilagoditi uslovima koji ga tamo čekaju.

– Kineski foto - savez, koji je i organizovao ovu ekspediciju nazvanu „Tibet u očima stotinu fotografa iz celog sveta”, pokazao se kao izuzetan domaćin. Ugostio je 96 fotografa iz raznih zemalja, čija udruženja su članovi Međunarodne organizacije za negovanje umetničke fotografije. Iz naše zemlje pozvani smo jedan kolega iz Novog Sada i ja. Tih deset dana boravka na Tibetu posvetili su nam veliku pažnju. Svuda smo bili VIP gosti, posećivali smo predele u koje turisti ne idu, imali posebnu pratnju i lekarsku podršku... – hvali Brkić besprekornu organizaciju.

Umorni, a uporni

Ali, niko ko se upustio u tu avanturu nije mogao da pretpostavi koliko uslovi na Tibetu mogu biti specifični i nezgodni.

– Nadmorska visina od 3.600 metara, gde se nalazi Lasa, glavni grad Tibeta, pa do 5.500 metara, dokle smo se popeli, za nepripremljen organizam bila je ozbiljna opasnost. Čim je došao, kolega iz Novog Sada je morao da se vrati zbog zdravstvenih problema, a veliki broj njih se razboleo. Vazduh je suv i razređen, pa ljudi nisu mogli da dišu. Zbog toga je u svim hotelima u kojima smo bili, u sobama stajao aparat za kiseonik, kao mali frižider. Ali, ko ga nije na vreme upotrebio, imao je velike komplikacije. Videli smo kako su jednom Belgijancu usne odjednom pomodrele i džipom su ga hitno odvezli u bolnicu. Ja se ni na šta konkretno nisam žalio, ali se sećam da se nikad u životu nisam tako loše osećao. Svi smo, blago rečeno, bili dosta umorni. Veliki napor predstavljalo nam je da se popnemo i tri stepenika, a preko noći nismo mogli da spavamo – dočarava naš sagovornik.

Zadovoljstvo da vide sve te divne gradove i neobične predele, ipak im nije bilo uskraćeno, jer su se, kaže, uglavnom kretali minibusevima i stajali povremeno da fotografišu, tako da se nisu previše izlagali fizičkom naporu u smislu planinarenja i dugog pešačenja. Ali, i mali uspon, recimo obilazak oko hramova, neverovatno ih je zamarao. Pred tim fascinantnim motivima, nisu sebi mogli dopustiti da posustanu. Za sve one koji vole fotografiju ovo je bio veliki izazov. Kao kad se zec nađe u polju kupusa – šali se Branislav.

Čaj za izbegavanje

Gde god su se pojavili, domaćini su se trudili da im prirede neku ceremoniju, da posluže posebnu hranu... Činili su sve da gostima bude prijatno. Međutim, većina iz grupe vratila se sa nekoliko kilograma manje.

– Hrana na Tibetu na prvi pogled liči na kinesku koja se većini uglavnom dopada. Ali, kada smo probali, verovatno zbog tih čudnih začina i masnoća koje koriste, nismo više bili pri apetitu. Njihov tradicionalni napitak, čaj sa maslacem od jakovog mleka, za naše čulo ukusa je nešto odvratno! Čak ni na fotografiji to ne mogu da gledam ravnodušno – iskren je naš sagovornik.

I putevi su, kaže, jedan od doživljaja koji se pamti.

– Sleteli smo na aerodrom, sat vožnje udaljen od Lase. Aerodrom je velelepan, kao i sve u Kini. Mislim da je jedini u svetu koji na toj nadmorskoj visini od 3.600 metara, može da primi velike putničke avione. Postoji u Južnoj Americi i na većoj visini, ali za male avione. Taj put koji vodi do glavnog grada jedini je moderan i asfaltiran. Na ostalim, uskim putevima, ne mogu da funkcionišu veliki autobusi, niti kamioni. Od putničkih vozila isključivo se koriste terenska vozila. Naši minibusevi koji primaju dvadesetak putnika su nešto najveće na četiri točka što je moglo tuda da prođe. Tim makadamom se dosta brzo vozi. Non - stop smo se truckali, pa smo se plašili da nam, uz sve muke, ne krene i neki kamenčić iz bubrega – priseća se Branislav.