Тамни Вилајет

Прочитах неке текстове скоро на интернету, у катеогријама “наши у свету” , “дијаспора” и слично. Рекох, ‘ајде да и ја додам своја два пенија, што би рекли колонисти енглези, илити да скромно приложем и своје искуство и мишљење. Из претходн реченице се види да пребивам у једној од земаља Комонвелта илити “Заједничког добра”.
Каква иронија, колонизирала братија само 60-так земаља и то ти је саде за заједничко добро – питам само чије – заједничко свакако није..... За мене добро није, нити ће бити, туђински пасош, англосаксонска жена или отплаћен кредит за кућу.
Ево прође скоро 15 година откако сам напустио моје драге пријатеље, родбину, Подбару, Кеј, Салајку, Дунав, мој Нови Сад, моју Војводину, Србију и Балканско полуострво.

И стално ми је у глави прича о Тамном Вилајету коју сам давно прочитао. И та прича ми објашњава многе ствари.
Прво – што тренутно живим (и не видим себе да ћу остати, враћам се сигурно) у емиграцији на крају света, Азијско Пацифичком региону – на крају света, а друго што нико није добио нешто а да није изгубио.

Да подсетим малко:
“Приповједа се како је некакав цар, дошавши с војском на крај свијета, пошао у тамни вилајет, гђе се никад ништа не види. Не знајући како ће се натраг вратити, оставе онђе ждребад од кобила да би их кобиле из оне помрчине извеле.
Кад су ушли у тамни вилајет и ишли по њему, све су по ногама осјећали некако оситно камење, и из мрака нешто повиче: - Ко овог камења понесе- кајаће се, а ко не понесе- кајаће се.
Гђекоји помисли: - Кад ћу се кајати, зашто да га носим? А гђекоји: - Дај барем један да понесем. Кад се врате из таме на свијет, а то оно све било драго камење.
Онда они који нијесу понијели стану се кајати што нијесу, а они што су понијели што нијесу више”.

Матија Бећковић је написао :
“Одлазак из земље сматрам највећим подвигом. Суочити се са сами собом још на земљи, шта је то него страшни суд. Имати храбрости и стати на вагу и пристати на њен суд. Ко си какав си и колики си. Такво суочење са собом није дожевио нико ко живи у својој земљи”.

Страшно ми је било и страшно и страно ми је и саде.

Мој побратим Божа таксиста (барем је то радио задњи пут кад смо се преиписивали) из Београда има мајицу на блогу и леп натпис “Таксиста сам тим се дичим погледај ме на шта личим”.
Нисмо ми ништа добили а да нисмо изгубили. Неки имигранти то признају неки то енергично одбијају и чак се љуте, али ми својом децом највише плаћамо ужитак живљења у земљама “заједничког добра”. Док сам једном ономад возио у свом таксију (занимање као скоро сваког другог или трећег нашег модерног српског имигранта), једног министра земље која ме је примила, дакле не избегавм оно што ми моји стално трљају на нос “ да сам их ја замолио (апликација за резиденс) – а они ме примили “, даклем возио сам га и распраљали смо љубазно о емиграцији (поготову нас из Источне Европе –тако нас квалификују )и зашто нас гурају у такси а не користе наше знање и искуство и школовање. И рече ми тај чича министар да су њима наша деца битна а не ми родитељи. Плаћа се дарги моји лепа дијаспора и то крваво. Савремени данак у крви..
Ја бих додао на Божино још - “Имигрант сам тим се дичим, погледај ме на шта личим”. Продајем део себе за нешто што мислим да треба да уживам. Живтони стандард – цврц!.
Треба живети, да, треба учити, да, и волети људе и околину, да, али треба и прихватити да ми живимо дијаспори не само својом вољом, него и смо послати да ширимо љубав, а то је реч Господња, и то је оно што су земље "заједничких добара" изгубиле давно, давно..

А то што пишу неки да их је носталгија прошла и да саде лепо уживају нови капут који су им земље заједничких добара или чак и уједињене америчке земље скројиле – за мене је лаж. Свесна ил’ несвесна. Неће да признају самом себи да је њихов капут , једини који им одговара и не пецка и не сврби и баш лежи онако право, је баш онај наш балкански, српски, војвођански, шумадијски, врањански и који је кројен по Бранку Радичевићу, Ђури Даничићу, Алекса Шантићу. Мики Антићу.....
И ко каже да воли њихове капуте и живот '- лаже себе.....
Ja joште нисам био кући, ваљда ћу ове године у посету, и прошла ме је грозница која дрма првих 4-5 година, али дубоко у сваком имигранту, а и мени такође, остаје жар, жеравица која ће да пече све до судњег дана. Знали смо овде једног старог српског имигранта који никад више није могао да се врати и посети Србију, прво политички а онда здравствено, који се једном годишње преливао по глави земљом из старе тегле од краставаца коју је чувао на орману и коју су му некад давно послали из Шумадије. Страшна је та жар.

Милош Васин је написао једну лепу причу, о нашем Лали, имигранту у Аустралији.
Ово је крај приче...
....И тако, после два’ест година ја дош’о први пут у Чуруг. Кад смо прилазили селу, ја рек’о шоферу да стане, па сам сиш’о иу Форланду и проб’о Чурушко грожђе. А тек кад сам вид’о бабу и маму и Анку, ал је то било за плакање, па се ондак зачу звук чурушког звона, а из тог Божијег звукаје изронио Саво, дош’о је возом из Бечеја. Па смо се онда гледали,препознали се, он сед, с дебелим цвикерима, а ја ћелав па деб’o, па смо се ондак загрлили, а он је мирис’о исто к’о кад је је долазио код мене у кревет јер се бој’о мрака, мирис’о је на дуње које мама чувала на орману......

.....и из мрака нешто повиче: - Ко овог камења понесе- кајаће се, а ко не понесе- кајаће се.

Само уз веру и молитву драгом Богу се може преживети све ово.

Праштајте браћо и сетре што користих мисли писаца а не исказах својим, нисмо сви Богом дани писци.

Божа ватрогасац