Ruski ugao: Priznanje genocida je akt nacionalne izdaje

To što su vlasti Srbije odlučile da uzmu aktivno učešće u demonizaciji srpskog naroda na nivou najviših organa države vlasti - to je bez presedana sramna pojava ne samo za beogradsku političku scenu nego, izgleda, i za celi svet. Nije, dakle, daleko ni do stavljanja van zakona svega srpskog – od države i jezika do istorije i načina mišljenja.

Već početkom marta Narodna skupština Srbije mogla bi da usvoji rezoluciju u kojoj mnogi u zemlji i izvan njenih granica opravdano vide da Beograd priznaje genocid nad muslimanima Srebrenice. Ocene koje se sadrže u nacrtu dokumenta daće povoda protivnicima Srbije i sveukupnog srpstva da na istu tablu stave Srbe i hitlerovske naciste i da proglase bosansku Republiku Srpsku produktom „etničkog čišćenja“. Sve to stvara neophodnu propagandističku logistiku za vojnu operaciju protiv bosanskih Srba i urušavanje drugih stubova srpskog otpora „novom svetskom poretku“.

Informaciju o predstojećem glasanju sa neskrivenim ponosom je u intervjuu beogradskom listu „Blic“  obelodanila predsednik parlamenta Slavica Đukić-Dejanović. Prema njenim podacima, „67 odsto Srba“ osuđuje „svirepost, primenjenu u Srebrenici“. Zato je „naša obaveza da poštujemo njihovo mišljenje i usvojimo rezoluciju“, izjavila je predsednica. Prema rečima Đukić–Dejanovićeve, na nacrtu dokumenta radili su poslanici iz Demokratske stranke predsednika Srbije Borisa Tadića, koja raspolaže sa 78 poslanika od 250 mesta u Skupštini.

TREĆI POKUŠAJ Polemike o rezoluciji za osudu zločina u Srebrenici iz godina etničkog i građanskog rata u Bosni i Hercegovini 1992-1995. godine u Srbiji se ne vode tek godinu dana. Naime, 2005. i 2007. godine već su preduzimani pokušaji da se kroz Skupštinu provuče sličan dokument. Prvi put on je trebalo da bude „poklon“ muslimanima povodom 10-godišnjice srpskog zauzimanja Srebrenice, a drugi put da izrazi poštovanje prema Međunarodnom sudu UN u Hagu. On je tada delimično udovoljio tužbi Sarajeva protiv Beograda proglasivši za geniocid ono što se dogodilo u Srebrenici u leto 1995. godine. Međutim, čak ni ovaj sud nije smatrao da se krivica za ono što se dogodilo može svaliti na tadašnju Jugoslaviju.

Pokušaji prozapadne koalicije u Srbiji da usvoji pomenuti dokument oba puta su propali zahvaljujući protivljenju patriotskih snaga. Sada, međutim, kada je srpska vlada podnela zahtev za uključenje u Evropsku uniju i počela maštariti o članstvu u NATO, Demokratska stranka i njeni saveznici će nesumnjivo učiniti sve što je moguće zarad javnog akta nacionalne izdaje i definitivne kapitulacije srpske države. U nacrtu rezolucije koji je cirkulisao u Skupštini događaji u Srebrenici jula 1995. godine okarakterisani su kao “paradigmatični slučaj“ u celom bosanskom ratu. Ta konstatacija ih automatski stavlja izvan opšteg vojnog konteksta i Srbe označava kao glavne zločince.