Rukomet mora sam da zasluži podršku države
|
Legenda našeg rukometa Mile Isaković o usponu francuskog i posrtanju srpskog rukometa. – I sujeta nas sprečila da realno procenimo svoje mesto u svetu. – Nerad i nesposobnost prikrivani optimizmom
Francuzi suvereno vladaju svetskim rukometom. Niko im nije ravan. U to više nema ni najmanje sumnje. Na Devetom evropskom prvenstvu u Austriji zlatnom olimpijskom i svetskom odličju dodali su i titulu prvaka Starog kontinenta čime su ušli u istoriju svetskog rukometa kao prva reprezentacija kojoj je pošlo za rukom da u isto vreme vlada na sva tri fronta.
Uspeh Francuske je mnogo veći tim pre jer je relativno mlada rukometna nacija, budući da je pre nešto manje od tri decenije pripadala trećoj klasi svetskog rukometa. Jedan od svedoka ali i aktivnih učesnika u njenoj transformaciji iz laika u profesora jeste legenda našeg rukometa Mile Isaković (52).
– U Francuskoj je sredinom osamdesetih godina prošlog veka doneta politička odluka da se sport podigne na visok nivo. To je bio temelj za sve naredne uspehe njenih sportista, a rukometaši su možda na najbolji način iskoristili vetar u leđa koji su dobili od države. Pre svega napravili su odličan plan i program. Počeli su da „kradu” zanat od tadašnjih rukometnih velesila, uključujući i od Jugoslovena. Posle izvesnog vremena sva stečena znanja su objedinili u jednu celinu. U isto vreme stvorili su nešto po čemu su danas prepoznatljivi. To se odnosi, pre svega, na odbranu 5-1 koja im je donela gotovo sva odličja. Cela njihova metodologija u radu s mlađim kategorijama je prilagođena tome budući da igrači sve do 14. godine moraju da igraju isključivo presing – kaže Isaković, koji je kao igrač osvojio sve što se osvojiti može – olimpijsko i svetsko zlato, dve titule prvaka Evrope s Metaloplastikom...
Jedno od najboljih levih krila u istoriji svetskog rukometa je po završetku igračke karijere u francuskom Kreteju nastavio u ovom klubu da se bavi trenerskim poslom. Potom je postao prvi strateg Olimpika iz Marseja s kojim se 1993. okitio s Kupom kupova. Bio je to ujedno prvi evropski trofej nekog francuskog kluba.
– Kada sam došao u Francusku svega pet-šest igrača je moglo da živi od rukometa. Svi ostali su bili amateri, tako da se treniralo svega dva-tri puta nedeljno. Ipak, klubovi su shvatili da ako žele uspeh moraju mnogo više da ulože. To im nije predstavljao problem s obzirom da je već tada postojala politička odluka da se sportu, kao značajnom faktoru za zdravlje nacije, pomogne što je više moguće. U klubove su ušle jake firme i privrednici. Recimo, tadašnji gazda Rukometnog kluba Olimpik bio je Žan Klod Tapi, rođeni brat poznatijeg Bernara koji je držao fudbalski klub u ovom gradu – ističe Isaković i dodaje – Za kratko vreme u Francuskoj je napravljen pravi rukometni bum. Odličan sistem rada, jasno usaglašen između klubova i reprezentacije, već 1992. je doneo prvi plod – bronzu na Igrama u Barseloni. Godinu dana kasnije Francuzi su osvojili srebro na Svetskom prvenstvu u Švedskoj, a 1995. na Islandu su postali svetski šampioni.
Za razliku od Francuza, koji su praktično ni iz čega napravili čudo, mi nismo uspeli da zadržimo ni ono što smo nekada imali. Tek 13. mesto na Evropskom prvenstvu u Austriji je samo još jedno veliko razočaranje koje smo doživeli od naših rukometaša u proteklih 10 godina. Isaković navodi samo neke od mnogobrojnih razloga posrtanja.