Da li je Srbija stvarno vojno neutralna ?
|
Skupština Srbije je usvojila odluku o privremenom nesvrstavanju, a ne o neutralnosti. Nije se radilo čak ni o opredeljenju za tzv. privremenu neutralnost, jasno definisanu postojanjem određene situacije u okruženju, već o odlaganju trajne odluke
Skupština Srbije je u decembru 2007. godine, u okviru Rezolucije o
zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka
Republike Srbije, donela odluku o vojnoj neutralnosti zemlje.
Precizirano je da ona važi do eventualnog raspisivanja referenduma na
kome bi bila doneta konačna odluka po tom pitanju.
Usvojena odluka bila je odraz odnosa snaga unutar tadašnje vladajuće koalicije, i spoljnopolitičkih okolnostima u kojima se Srbija našla. U decembru 2007. godine bilo je već kristalno jasno da je Vašington neopozivo rešio da privremena vlada Kosova i Metohije – južne autonomne pokrajine Srbije koja se po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti nalazi pod protektoratom Ujedinjenih nacija – donese secesionistički akt. Odnosno, da takav separatistički, protivpravni čin kosovskih Albanaca podrži priznanjem tzv. države Kosovo, i da utiče na savezničke i vazalne zemlje da urade isto to. S obzirom na takav razvoj događaja, nacionalno opredeljene partije iz vladinog bloka (Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija), uz podršku patriotskih opozicionih stranaka, insistirale su na usvajanju Odluke o vojnoj neutralnosti Srbije.
Više nije bilo ni iluzije da koketiranjem sa SAD, tj. cenkanjem sa mogućnošću da Beograd stupi u NATO, ta sila može da bude odvraćena od vođenja politike izdvajanja Kosova iz sastava Srbije. Kada je Amerika počela otvoreno da radi protiv teritorijalnog integriteta Srbije, dobra stana stvari bila je bar to da se pojavio prostor za neprikriveno ispoljavanje opredeljenja protiv „NATO integracija“ od strane DSS i NS. Što se tiče njihovih evroatlantski nastrojenih (1) koalicionih partnera, Demokratske stranke i partije sa neobičnim imenom G-17 plus, u doba kada je srpski narod bio izrazito revoltiran ponašanjem SAD (a ta zemlja zadnjih decenija i načelno ima loš rejting u srpskoj javnosti), oni nisu bili spremni da se radikalno odupru želji DSS i NS. (2) Otuda, odlučili su da pod određenim uslovima podrže rezoluciju koja je, između ostalog, govorila i o neutralnosti Srbije.
Posle pregovora unutar članica vladine koalicije nađeno je kompromisno rešenje. DS i G-17 plus su prihvatile da stanu iza odluke o tzv. neutralnosti Srbije, uz napomenu da ona važi dok se na referendumu ne odluči drugačije. S druge strane, DSS se složio da narod odmah ne bude pozvan da se izjasni o tome da li Srbija treba da postane deo NATO, i da se tako u vreme kada su antiameričke strasti bile na vrhuncu, o tome ne donese trajna odluka. Oba bloka u vladi, i nacionalan i evroatlantski, tako su platile ceh želji da se koalicija ne raspadne.
Prva grupacija još nije skupila dovoljno smelosti da napravi savez sa Radikalnom strankom i Socijalističkom partijom, i da tako stvori novu skupštinsku većinu. Plašila se eventualne izolacije Srbije od strane zapadnih zemalja, sa svim ekonomskim konsekvencama koje bi tako nešto moglo da ima. Neodlučnost je brzo platila prelaskom u opoziciju. Drugi blok je bio svestan da lako može da izgubi vlast, i da na nju potom dugo ne dođe. Zato je progutao neugodnu odluku, koja mu i danas u priličnoj meri ograničava delovanje. Tako je Srbija postala, kako se često kaže, makar privremeno, neutralna zemlja. Da vidimo da li je tako? Da li uopšte postoji privremena neutralnost?
Usvojena odluka bila je odraz odnosa snaga unutar tadašnje vladajuće koalicije, i spoljnopolitičkih okolnostima u kojima se Srbija našla. U decembru 2007. godine bilo je već kristalno jasno da je Vašington neopozivo rešio da privremena vlada Kosova i Metohije – južne autonomne pokrajine Srbije koja se po rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti nalazi pod protektoratom Ujedinjenih nacija – donese secesionistički akt. Odnosno, da takav separatistički, protivpravni čin kosovskih Albanaca podrži priznanjem tzv. države Kosovo, i da utiče na savezničke i vazalne zemlje da urade isto to. S obzirom na takav razvoj događaja, nacionalno opredeljene partije iz vladinog bloka (Demokratska stranka Srbije i Nova Srbija), uz podršku patriotskih opozicionih stranaka, insistirale su na usvajanju Odluke o vojnoj neutralnosti Srbije.
Više nije bilo ni iluzije da koketiranjem sa SAD, tj. cenkanjem sa mogućnošću da Beograd stupi u NATO, ta sila može da bude odvraćena od vođenja politike izdvajanja Kosova iz sastava Srbije. Kada je Amerika počela otvoreno da radi protiv teritorijalnog integriteta Srbije, dobra stana stvari bila je bar to da se pojavio prostor za neprikriveno ispoljavanje opredeljenja protiv „NATO integracija“ od strane DSS i NS. Što se tiče njihovih evroatlantski nastrojenih (1) koalicionih partnera, Demokratske stranke i partije sa neobičnim imenom G-17 plus, u doba kada je srpski narod bio izrazito revoltiran ponašanjem SAD (a ta zemlja zadnjih decenija i načelno ima loš rejting u srpskoj javnosti), oni nisu bili spremni da se radikalno odupru želji DSS i NS. (2) Otuda, odlučili su da pod određenim uslovima podrže rezoluciju koja je, između ostalog, govorila i o neutralnosti Srbije.
Posle pregovora unutar članica vladine koalicije nađeno je kompromisno rešenje. DS i G-17 plus su prihvatile da stanu iza odluke o tzv. neutralnosti Srbije, uz napomenu da ona važi dok se na referendumu ne odluči drugačije. S druge strane, DSS se složio da narod odmah ne bude pozvan da se izjasni o tome da li Srbija treba da postane deo NATO, i da se tako u vreme kada su antiameričke strasti bile na vrhuncu, o tome ne donese trajna odluka. Oba bloka u vladi, i nacionalan i evroatlantski, tako su platile ceh želji da se koalicija ne raspadne.
Prva grupacija još nije skupila dovoljno smelosti da napravi savez sa Radikalnom strankom i Socijalističkom partijom, i da tako stvori novu skupštinsku većinu. Plašila se eventualne izolacije Srbije od strane zapadnih zemalja, sa svim ekonomskim konsekvencama koje bi tako nešto moglo da ima. Neodlučnost je brzo platila prelaskom u opoziciju. Drugi blok je bio svestan da lako može da izgubi vlast, i da na nju potom dugo ne dođe. Zato je progutao neugodnu odluku, koja mu i danas u priličnoj meri ograničava delovanje. Tako je Srbija postala, kako se često kaže, makar privremeno, neutralna zemlja. Da vidimo da li je tako? Da li uopšte postoji privremena neutralnost?
Dodaj komentar