Kako sam preživeo vinkovački pakao

Bio je 11. septembar 1991, kao rekonvalescent, ležao sam u Vojnoj bolnici u Sarajevu, kada su na radiju javili za incident između JNA i hrvatske garde u Vinkovcima. Hrvati su zarobili jednu „pragu" (vrsta topa, op. a) i kamion. Posadu su otpratili u garnizon, a tridesetak rezervista Mađara, koji su bili u kamionu, poslali su preko Dunava, u Srbiju. Iz garnizona je dat ultimatum gardistima da do 18 časova vrate „pragu" i kamion, pod pretnjom granatiranja grada. U jedan popodne Hrvati su srušili most na Savi između Brčkog i Gunje, onaj preko kojeg sam dvanaest dana ranije prešao u Bosnu. Pošto nisu poštovali ultimatum, nekoliko minuta posle 18 časova počela je paljba na grad. Koji sat kasnije Hrvati su počeli da uzvraćaju po garnizonu. Čuo sam za sve to i uhvatila me jaka drhtavica. Mislio sam na drugove koji su ostali u kasarni.
Ovako za Pressmagazin počinje svoju priču Dejan A. Milić, koji je kao osamnaestogodišnjak iz Pirota u septembru 1990. otišao na odsluženje vojnog roka u Vinkovce. U svojoj knjizi „Noć duga godinu dana - Vinkovački ratni igrokaz 1990 - 1991", sačinjenoj rekonstruisanjem pisama i dnevničkih beležaka iz tih dana, Milić, koji je danas portparol Ustavnog suda Srbije, opisuje početak lavine koja je zatrpala bivšu državu.

Ona se svom težinom sručila na njegovu, ali i glave stotina njegovih vršnjaka koji su svoje poslednje tinejdžerske dane trošili u uniformi vojske koju su napuštali i njeni najviši oficiri. Neki od tih mladića nikada se nisu vratili svojim kućama.
- Kada sam, spletom slučajnih okolnosti, umesto u Školu rezervnih oficira veze u Beograd, poslat u Vinkovce da vojni rok služim u artiljerijsko-raketnim jedinicama PVO nije mi dugo trebalo da shvatim da se nalazim na tuđoj zemlji. Iz Vinkovaca, inače, nije bilo prekomandi i tamo se ostajalo do kraja odsluženja. Već posle zakletve, kada sam se u večernjim satima vraćao u kasarnu, a pratili su me roditelji koji su tog dana došli da prisustvuju polaganju svečane obaveze, doživeli smo provokacije od nekih lokalnih momaka. Dvojica motociklista su najpre projurila pored nas, a zatim se vratila i počela da nas vređaju: „Što je četnici, što blenete? Idite doma, pa se šetajte". Posle još nekoliko uvreda, odjurili su na svojim motociklima, a moja majka se privila uz mene i samo tiho zajecala: „E, srećo moja, gde si ti došao da služiš!" - priča Milić.
I u samoj kasarni naslućivalo se da se država bliži slomu, da bi već u januaru 1991. situacija počela sve brže da se komplikuje. Milić se seća da je baš tih dana, po ledenom vremenu, bio na straži. Shvatao je da je „konačni obračun neizbežan" i da „zemlja putuje u rat".