Свети Василије сишао у Мачву

Пред необичном иконом светог Василија Острошког Чудотворца у мачванском селу Ноћају, надомак Сремске Митровице, још ниједан слепи верник није прогледао, ниједан хроми није проходао, али је, ипак, много разлога да је сматрају и светом и чудотворном. Још од 11. маја прошле године, тачније од дана уочи светитељеве славе, света слика скромне уметничке вредности збуњује и народ и свештенство, и новинаре и стручњаке, а понајвише можда њеног власника, ђакона Александра Љубанића. Не толико што се божја милост на такав начин указала, већ првенствено зато што се то догодило под кровом његовог дома.

У међувремену, икона је била изложена и у манастирима на Фрушкој гори, Раковцу и Петковици, у многим црквама и храмовима у близини Шапца, видело ју је на хиљаде људи, верујућих и оних других, али нико до сада није дао неко разумљиво објашњење. Сем, наравно, да је реч о чуду божјем!

Нико је није хтео

Трагом ове необичне приче упутила се недавно и екипа „Илустроване”. У центру Ноћаја, крај парохијске цркве, дочекао нас је домаћин и још на путу до своје куће, онако узгред, замолио нас да не пишемо о чудима и чудесима, о сензацијама и мистеријама, већ једноставно, о необичној милости божјој. „Икона је за мене и пресвета и чудотворна”, каже, „али не значи да то мора бити и за друге. Све док се и сами у то не увере.”

Икона светог Василија Острошког (клик за увећање)

У дому Љубанића, кроз који је последњих месеци прошло на стотине људи из свих крајева земље, ништа не указује да је реч о некаквом светом месту. Кућа је, додуше, и велика и лепа, али ни по чему посебна. Да у њој живи свештено лице са својом породицом наслућује се само по малом олтару у углу дневне собе, где је ђакон поставио молитвеник, иконе, кандила и свећњаке.

- Свака од ових икона има своју причу - каже нам Александар. - Или сам је добио од неког духовника, купио у неком од већих манастира или, једноставно, има везе са моштима неког од светитеља. Једино се ова са ликом светог Василија Острошког не може похвалити неком „славном” историјом. Купио сам је у малој црквеној продавници у Сремској Митровици и тиме силно обрадовао продавца. Наиме, причао ми је касније да је имао доста оваквих икона, да их је одавно све распродао, али да му ова никако није ишла. Готово две године је премештао с једног краја на други, истицао је на видним местима у радњи, стављао је и у излог, али залуд. Једноставно, пре мене је нико није хтео.

Љубанић је икону унео у кућу, пронашао јој место на зиду и временом готово на њу заборавио. Све до споменутог дана.

- Тог јутра сам кренуо да долијем уља у кандила и приметио да је икона влажна - каже ђакон. - Најпре сам помислио да ју је супруга нечим брисала, па да се није добро осушила. Никакво чудо ми није падало на памет. Међутим, кап која се првобитно појавила на десној руци светитеља, оном којом благосиља, почела је да се увећава. Да је реч о нечем несвакидашњем схватио сам тек када сам позвао сеоског свештеника Ивана Радовића, односно када смо заједно почели да читамо молитву. Током ње кап је толико нарасла да је склизнула до ивице рама, а на њеном месту су се појавиле друге, све веће и веће.

	И здрави и болесни долазе да је виде и целивају (клик за увећање)

Сумњали и свештеници

Сутрадан, на дан светог Василија, у кући Љубанића се сабрало чак деветоро свештеника. Читан је први акатист када је упаљено кандило изнад иконе почело да се помера и прави знак крста.

- Њихало се лево-десно, напред-назад, иако ту нема никаквих електричних уређаја или магнета, иако су сва врата и прозори били затворени - сећа се Александар. - У међувремену, са иконе је почело да се слива на три места, а цео догађај је један свештеник забележио и камером.

Чуда често призивамо, њима се надамо и за њих се молимо, али када се појаве, као да у њих не верујемо. Тако је било и у овом случају. Нису сумњали само скептици, већ и само свештенство, понајвише можда њен власник.

Отац Иван Радовић (клик за увећање)

- Нисам сумњао да је реч о чуду, јер другог објашњења нисам ни имао - признаје млади ђакон. - Ипак, био сам веома опрезан, јер се са оваквим стварима не игра. Најпре смо посумњали да је подлога иконе од неке боровине, да је можда она испустила смолу. Али, није. Стручњаци су установили да је реч о обичном папиру залепљеном на подлогу од медијапана, који не испушта ни влагу, нити може да кондензује. Иначе, икону је израдио мајстор Драган, а радио ју је на обичном папиру који је касније прелакирао. Уметничку вредност нема, али после свега то је најмање важно.

Окупљени свештеници су се споразумели да се о овоме ћути док свака сумња не буде отклоњена. Али ко ће од народа шта сакрити. Исте вечери људи из села су почели да се окупљају пред ђаконовом кућом, тражећи да се и сами у чудо увере. И тако је то трајало десетак дана...