Odlazak u crkvu - vera ili pomodarstvo

Danas, kada je vera stvar ličnog izbora, sve je manje onih koji znaju šta znači biti vernik, a koji uprkos tom neznanju sebe smatraju takvima. Otići jednom mesečno u crkvu, zapaliti sveću i ostaviti novčani prilog, za mnoge je odraz velike pobožnosti.

Sociolog religije Živica Tucić kaže da srpski narod nema naviku da nedeljom redovno odlazi u crkvu. Kako kaže, među ljudima u Srbiji postoji potpuno nejasna pobožnost.

"Ne postoji navika da ljudi budu na celoj službi, nego dođu, zapale sveću, odstoje petnaest minuta, neko i kraće i izađu. Ja ne bih to nazvao posetom ili pobožnošću. Vidim gospođe sa cegerima idu na pijacu i ajde usput da zapale sveću, a potom idu dalje. Znači one su odredile to vreme za pijacu, a ne za crkvu."

Mnogi pitanje religioznosti shvataju kao pitanje da li je neko Srbin ili nije, tačnije mnogi mešaju veru i naciju. Razlog sve manje posećenosti crkava kako Tucić kaže treba tražiti i u pogrešnom samoprocenjivanju toga šta znači vera i biti vernik, ali i u samom bogosluženju, koje sveštenici najčešće ne vrše na srpskom jeziku. To je i glavni razlog što najvažnije moralne poruke mnogima ostanu nerazumljive i nedostupne.

„Neko zaista treba da bude učesnik u Svetoj liturgiji, da razume poruke. Ako vi meni govorite i najlepše reči na jeziku koji ja ili pola razumem, ili uopšte ne razumem, onda ne možemo imati kako treba komunikaciju. Ja mogu da osećam da vi imate dobru nameru, ali vas ne razumem. Čovek u neznanju postaje arogantan, pa kažu „ko su oni da meni kažu da li sam ja vernik ili nisam".

Da bismo međusobno komunicirali, mi se moramo razumeti. A sasvim je druga priča da li je vama moja ideja prihvatljiva ili nije. Ona prvo mora biti razumljiva."

Do pre nekih desetak godina odlazak u crkvu bila je vrsta pomodarstva. Kako i sam Tucić kaže, dojučerašnji ateisti zauzimali su prve redove na bogosluženjima. Ni danas situacija nije mnogo drugačija, jer od tog perioda i počinje pogrešna percepcija pobožnosti. Takozvani kvazi vernici, kako kaže, ne istrajavaju dugo u svojim verovanjima.

"Nemojmo stvarati od vere fanatizam, neki bauk, eksluzivizam, mračnjaštvo, marame, haljine do zemlje, brade. Bog traži radost, poštovanje jedni drugih i pomoć jedni drugima, jer savršenstva nema. Ne volim kada čujem "svi smo mi grešnici".

Pa takvi smo kakvi jesmo. Moramo imati vremena jedni za druge. Nažalost, mi danas nemamo više vremena za stare ljude, za one koje društvo marginalizuje. Nemamo poštovanja ni prema deci. Zašto ne vidimo dostojanstvo i u nekom od 12 i u nekom od 90 godina?"

Najzad, najvažnije od svega je, kako i sociolog Tucić potvrđuje, da crkva svojim delanjem i primerom pokaže i uputi ljude na pravi put.

„Ne da bude politička, analitična, upravna, ekonomska, već mora pre svega biti moralna ustanova. Da i ona sama moralno živi, da sveštenici nemaju najluksuznija vozila, kuće. Oni treba da sagorevaju za svoju zajednicu. Ne kažem da nema takvih, ali entuzijazam je ovde jako potreban."

Biti Hrišćanin nije tako jednostavno kao što nam se čini i kao što mnogi od nas čine da bi se Hrišćanima nazvali. Kako i socilog Tucić kaže, spoznajom toga da je širina ljubav, spoznajemo i svoju pravu veru, koju najbolje potvrđujemo i najpre u našem odnosu prema drugim ljudima.