Mitovi o dijaspori: U inostranstvu se nema slobodnog vremena

Da li zvuči poznato? Ovi stereotipi se veoma često čuju od razočaranih gastarbajtera koji su u potrazi za novcem naišli na neprijatno iznenađenje u vidu onoga šta se naziva kapitalizmom, ali i od onih koji sumnjom u priče o nekom boljem životu tamo negde daleko opravdavaju nedostatak turističkog iskustva. Zapravo, ovakav stav više govori o iluziji o životu u matici pre nego o životu u inostranstvu, te sugeriše kako se kod kuće radi tačno onoliko koliko je potrebno ili se pak ne radi ali se to ne naziva tako nego se kaže da se bleji; te se uvek ima vremena za svakoga, a para uvek dovoljno da se troše i pre penzije.

Radno vreme

Manimo se ironije i pogledajmo činjenicama u oči. Šta uopšte znači da se mnogo radi? Da li to znači da se radi više nego što bi trebalo? Za divno čudo, kao i u Srbiji i na Zapadu je radno vreme ograničeno na 40 sati nedeljno, a sve preko toga se plaća kao prekovremeno. Dakle, zakonski se radi isti broj sa tom razlikom da je veća šansa da će poslodavac na Zapadu i da ispoštuje zakon, da isplati prekovremeno (obratite pažnju da sam naglasio „veća šansa“ – ipak je to sistem prilagođen eksploatatoru, a na radniku je da se izbori za bolji status, pa kako vam uleti). U najgorem slučaju se svodi na to da vam poslodavac ponudi izvesnu kompenzaciju ako mu se baš ne daju pare, a to se svodi na slobodne dane i slično.

Odmor

Ako se ovaj stereotip odnosi na slobodne dane onda to ima smisla… u Amerikama. Tamo se počinje sa vrlo malim brojem slobodnih dana koji se godišnje povećavaju za po jedan, a pravo se stiče posle dužeg perioda (godinu dana, manje ili više). U Evropi je malo drugačije, zapravo razlikuje se od zemlje do zemlje (a često i od preduzeća). Zakonski se odmor obično dobija posle 3 meseca rada, a varira od 20 dana pa naviše. Situacija opet ako ne ista onda bolja nego u Srbiji.

Iz ovoga proizilazi da se zakonski u inostranstvu radi ako ne isto koliko u Srbiji onda možda manje. Kako to da se u Srbiji ima više vremena? To može da bude stereotip nekoga ko nije radio (student recimo), a takvih ima mnogo, ili pak nekoga ko radi u državnom preduzeću – jednom od onih pred stečajem i sa sitnom (ili neisplaćenom) platom, a sudeći po broju štrajkova i takvih ima mnogo. Ko god radi (i pod ovim mislim ne samo da je zaposlen nego i da se bavi poslom za koji je plaćen na svom radnom mestu) zna da to baš i nije tako, da je isto tako naporno, podjednako izrabljivački, da ga prati podjednak nedostatak vremena, volje i snage za bilo šta nakon što se posle posla sruči na kauč k’o krpa – kao i na trulom Zapadu.